У Дому омладине Београда данас је саопштено да је редитељ Лордан Зафрановић добитник награде за животно дело 71. Мартовског фестивала, која ће му бити уручена 26. марта на отварању манифестације.
Постојала је опасност да ме убију због филма
Осврнувши се на свој вишедеценијски пут на коме је често страдао због својих филмова, Зафрановић се у разговору са новинарима присетио да је ту било и смена идеологија и ратова и свега и свачега што га је учврстило у мисији да се бави темама које „боле народе на овим просторима“:
„Радио сам 1991. године филм о усташама – 'Тестамент' и напустио сам земљу да бих га завршио прво у Бечу, па у Паризу и на крају у Прагу где је била премијера. Касније је био на фестивалима, али на прва два фестивала сам имао телохранитеље јер је постојала опасност да ме неко кокне. Филм ми је мењао живот. На моменте сам добијао похвале, а на моменте страдао. Филм је сличан животу свих нас“.
Каже да му је тужно када гледа колеге који су завршили високе школе, знају правити филмове, а не праве филмове о трауматичним ситуацијама народа на овим просторима:
„Уместо тога се баве реализацијом ситних породичних прича. Зашто се не ухвате нечег што дрма, зашто не ризикују да испричају оно што је важно? Зашто не употребе филм за оно што боли све ове народе овде? Јасеновац и сличне теме морају да изађе и покажу се у свој својој суровости без обзира како ће то бити прихваћено“.
Зафрановић тренутно монтира филм управо о страдању у логору Јасеновац:
„'Дјеца Козаре' је филм о злу. Правили смо га тако да се нисмо обазирали на то како ће било која идеологија ту причу да прихвати. То је болни ударац у око. Како ће реаговати онај који тај ударац прими у око, не знам, али претпостављам да ће изазвати скандал. Увек сам говорио шта ће ти филм ако не изазове скандал“.
Два шока на Мартовском фестивалу
Име Лордана Зафрановића нераскидиво је везано за историју Мартовског фестивала у Београду. По сопственом признању, на Мартовском фестивалу је приказао свој први филм 1966. године „и скренуо пажњу на нове тенденције у филму и веру у будућност кратке форме“, а на истом месту је 2019. године представио и свој стоти филм.
Лордан Зафрановић: Мартовски фестивал је за мене као почетника који је живео у Сплиту био чудо
© Sputnik / Марија Јаковљевић
Између свих ових година стала је једна блистава редитељска каријера у којој су се низала ремек дела у кратком метру, документарном и целовечерњем играном филму, представљајући Лордана Зафрановића као једног од најзначајнијих аутора, не само кинематографије југоисточне Европе већ и много шире, у европским и светским оквирима.
„Мартовски фестивал је за мене као почетника који је живео у Сплиту био чудо. Доћи на фестивал са 35-милиметарским филмом било је нешто што смо сањали. Бавио сам се аматерским филмом на уској траци од осам милиметара, а на Мартовски фестивал су долазила значајна имена од којих смо дрхтали, посебно од великог Крсте Шканате који нам је свима био узор. Када сам дошао са филмом у Дом синдиката са 2.000 гледалаца, био сам у шоку, нисам могао да верујем да је то могуће. Након тога шока, уследио је још један шок – дискусије о филму“.
Присетио се Зафрановић и следећег, овог пута негативног, шока:
„То су били почеци црног таласа. Ја сам први пут дошао са два филма 'После подне пушка' и 'Људи у пролазу' који је оцењен као нешто најцрње и најлажније што се икад у документарном филму направило. Далмација се тада доживљавала као туристичка разгледница – лепота, лето, сунце, купање, топлина, ресторани, базени. А ми смо дали једну другу Далмацију. Сишли смо у њен најцрњи део која је нама био пуно ближи него лаж која се шири све до данашњег дана. Били смо одбачени, али нам то није сметало да и даље будемо критични и да на Мартовски фестивал донесемо полемичке филмове“.
Не боји се да по стварима копа до дна
Лордан Зафрановић је награђиван на Мартовском фестивалу и пре и после распада Југославије. Наслови попут „Аве Марија“ (1971), „Први валцер“ (19781), „Антика“ (1972), „Рад зида град“ (1975), „Завичај – Владимир Назор“ (1978), „Крв и пепео Јасеновца“ (1983), „Лица теракота“ (2003), „Симфонија небеског града“ (2004) део су, не само историје, него и антологије нашег документаризма и кратког метра.
„Пре две године Лордан Зафрановић је председавао жиријем 69. Мартовског фестивала, чинећи част и нама као организаторима, али још и више ауторима који су понели награде на завршној свечаности, јер он је одувек уживао углед великог редитеља, али и бескомпромисног ствараоца, за којега је наш велики књижевник и сценариста, Арсен Диклић, својевремено рекао 'да се не боји да по стварима копа до дна'. Лордан Зафрановић је лауреат који свакој награди коју добије даје и део сопствене вредности и значаја“, истакао је уметнички директор 71. Мартовског фестивала Дејан Дабић.
Захваливши на награди Зафрановић је истакао да му је Мартовски фестивал био један од животних путева:
„За нас ауторе је он био велика школа и значио познанство до смрти са ауторима који су долазили из целе Југославије. То је било фантастично јединство, сви смо били за истим столом, дружили се по цео дана. Била је то велика филмска фамилија унутар овог фестивала“.
Данас је каже, Зафрановић много теже снимити филм:
„Некада је било све брже. Дођете код продуцента, представите му идеју у две – три речи и он вас пита шта вам треба. Све се радило брзо. Сада имате разне комисије, путовање по европским центрима, скупљање бодова. Страшно, та европска администрација је толико велика да је готово немогуће снимити филм. Замислите данас једног Фелинија који путује по неким летовалиштима да би на свом сценарију добијао бодове. То је ван памети“.
Погледај и: