Овај водећи руски експерт за спољну политику и директор за научни рад Фонда за развој и подршку међународног клуба Валдај, на коме је чест гост руски председник Владимир Путин, у Београду је боравио поводом обележавања 25.годишњице НАТО агресије на Југославију. Како каже за Спутњик, ти догађаји из 1999. године су били веома важни за рускo друштво.
- Ако то и није био тренутак кад је руско друштво прогледало, био је потрес, посебно за оне, а таквих је доста било, који су искрено сматрали да је будућност Русије везана за тесне односе са Западом. Али догодило се бомбардовање Београда и све што се дешавало било је когнитивна дисонанса - откуд то сад? Притом, скоро нико у Русији није могао да поверује у искреност разлога које су НАТО и САД износиле. После тога догодио се, не преокрет али јесте заокрет. И даље се следећих неколико година председник Русије, а тад је баш дошао на то место Владимир Путин, веома много трудио да успостави дугорочне стратешке односе са Западом. Искрено се трудио. Али од тога ништа није било.
Кад се осврнемо уназад, видимо да су догађаји на Балкану 90-их година били лабораторија у којој су испитиване методе које су касније свуда почеле нашироко да се примењују, од информативних провокација, па до ултиматума и примене силе, помало покварене и кукавичке примене, тако да се сведе на минимум ризик за себе: ми вас бомбардујемо, а ви нама ништа не можете. Затим је то примењено на многим местима. Русија последњих деценија сагледава догађаје далеко целовитије – напустили смо манир који су свима покушали да наметну Американци - они окрећу страницу, било коју, чак и ону која се тиче њих самих, и идемо даље. То има своје плусеве, али за њих. За друге нема, наша традиција је друкчија – ми не можемо да посматрамо историју као скуп видео клипова, ми је посматрамо као целину, а кад смо покушавали да не радимо тако испадало је веома лоше. И ево сад је јасно да је то јединствен процес који није завршен, али који је сада ушао у нову фазу.
Зашто су Срби и даље на мети Запада: бомбардовали су их, истерали из Хрватске, са Косова, па ни то није довољно?
-Ствар је у томе да на Западу очекују да им се покорите. Истерали су Србе, избомбардовали, Милошевића послали у затвор, он је тамо умро и тако даље. Има ли резултата? Да ли је Србија постала онаква какву су хтели? Није. Онда значи да то није довољно. У извесном смислу то је горе зато што кад постоји нека емоција, то да ето хоћемо да вас понизимо, ма како то чудно звучало, то је више људски. А овде постоји механицистички приступ: морате да се постројите. Ако нећете, ми ћемо вам објаснити, ако не разумете, натераћемо вас. Ако не можемо да вас натерамо, тераћемо вас још јаче. И у том смислу је пример Срба, не само Србије већ Срба у целини као заједнице, за Запад веома зачуђујући зато што се питају: па шта то они заправо хоће. Ту долази до неког судара менталитета јер кад се они суочавају с народом који одбија да се потчињава, понекад чак на своју штету, то изазива чуђење, природно, жељу да га дотуку.
У Москви се догодио стравичан терористички акт. Није први пут да се Русија с тим суочава, али у чему је разлика између овог и ранијих напада терориста?
- Карактер овог терористичког акта је вероватно без преседана, иако је било и ужаснијих ствари, као што је рецимо Беслан пре 20 година. Али тада је логика понашања терориста била на неки начин јаснија. Овде су, по свему судећи, употребљене неке потпуно нове технологије, људи који су апсолутно специфични, добијају инструкције и неки новац, од кога, чак им није важно. И у том смислу то је доста застрашујуће јер показује да су данас, у новим комуникационим условима ти инструменти тероризма далеко више раширени. Друго, Русија води велики рат. И у тим условима ми не можемо засад ништа да тврдимо. Не знамо шта се тамо десило, ту могу да постоје разни покретачки механизми. Али чак и да то наједном нема никакве везе са специјалном војном операцијом, те догађаје је немогуће извући из контекста. И наравно, сви то доживљавају као додатни начин утицаја на Русију изнутра. Веома се надам да ће правосудни органи и истрага веома темељно разјаснити шта је стајало иза тога. Зато што је овде много важнији управо бекграунд, оно што се не види, него оно што су радиле саме убице.
Може ли се рећи да после овог терористичког акта више ништа неће бити као пре?
- Живимо у условима најдубље међународне војно- политичке кризе у којој сутра ништа неће бити као што је било јуче, невезано за овај терористички акт. Сваког дана се дешава нешто што из корена може да утиче на ток догађаја и ми видимо да је такође нејасно како ће се завршити ескалација коју можемо да пратимо везано за Украјину. Зато ово није процес кад се нешто ломи, кад се овде и сада десио преокрет – овде је реч о процесу раста напетости који, наравно, може да се надаље развија различитим сценаријима.
Каквим?
- Сада улазимо у неку нову епоху кад су сам Запад и Сједињене Државе неочекивано за себе схватили да постоје границе њихових могућности. Раније су сматрали да те границе не постоје, радимо шта хоћемо, колико хоћемо и постићи ћемо шта хоћемо. Сада више није тако.
Тешко је рећи и бојим се да та жеља да се ситуација врати на старо кад ми, Запад можемо све и постићи ћемо шта хоћемо, како они кажу, заштитићемо поредак заснован на правилима, сад то добија веома критични карактер. И изјаве које чујемо везано за могућност учешћа НАТО у рату у Украјини, чега није било још пре пола године - говорили су ни у ком случају, сад већ кажу да то не искључују – то показује колико су љути и у извесном смислу колико су очајни. Не иде им, али то онда значи да се суочавају с нечим другим – да морају сами да ризикују, што они не воле. Па видећемо...
Чека ли нас велики рат, имајући у виду контекст који сте поменули?
- Ситуација постаје све опаснија. На жалост, видимо веома много паралела с историјском епохама кад наизглед нико то није хтео, а логика догађаја је водила ка томе. С тим у вези најчешће пада на памет Први светски рат који је такође имао непосредне везе са Балканом. Никад се историјски догађаји буквално не понављају. Али осећа се степен некакве предодређености у смислу да нико није у стању да искочи из свог колосека, а колосек опет води у врло забрињавајућем правцу. Не бих рекао да алтернативе нема и да је већ неизбежно, али наравно, што даље идемо, више се приближавамо неком тренутку који може бити тачка после које нема повратка или, напротив, тачка повратка. Али то је засад тешко предвидети.