Угледни руски уметник, који је и посланик Државне думе Русије, један од оснивача и организатора Међународног словенског форума уметности „Златни витез“, у Београд је допутовао поводом свог документарца „Боже, осећам твоје присуство“, посвећеног славном руском редитељу Андреју Тарковском.
Бурљајев, који је своју глумачку каријеру још као дечак почео управо у ремек-делима Тарковског „Иваново детињство“ и „Андреј Рубљов“ у документарцу који је премијерно приказан на 71. Београдском фестивалу документарног и краткометражног филма говори о сарадњи с Тарковским, али и о духовном и религиозном аспекту његовог филмског стваралаштва.
„Овај филм је сазревао 62 године, од мог првог сусрета с Андрејом, ком је тада било 28 година, док је мени било 14. Био сам код њега на проби и добио сам главну улогу у филму 'Иваново детињство'. Управо тада тај човек ми је прирастао за срце, за душу, за свест. Он је имао кључну улогу у одређивању моје даље судбине. Био сам дечак, али сам интуитивно видео пред собом тог младог човека, прилично срчаног, помало нервозног... Певао је песме Висоцког, одевао се са стилом, увек у шивеним оделима, али сам ја, гледајући га у очи, још тада интуитивно осетио - а живот ми је то после потврдио - да је преда мном посебан човек. Кроз његове очи сам видео његов дух, који се све време узносио у неке друге димензије. Андреј Арсенич је живео више тамо него овде, он је био Творчев глас на земљи, изасланик Бога ког је осећао интуитивно и целог живота му тежио“, каже Николај Бурљајев у разговору за Спутњик.
Када је снимљен филм „Андреј Рубљов“ Ви сте схватили да је Тарковски верник, али нисте то могли да докажете. Он, заправо, никада није говорио о томе, јер је то било совјетско време.
- Да, ми никада нисмо говорили о Богу, о Творцу, уопште није било разговора о Христу, али ја сам у дневнику Андреја Тарковског прочитао молитву: „Боже, осећам да се приближаваш, осећам твоју руку на свом потиљку и само ми тежина грехова и зло моје непромењене душе не дају да чиним по вољи твојој. Верујем, Господе, и желим да видим свет и људе онаквима какве си их створио. Ништа не тражим, Господе, помози ми и опрости.“ Овај филм представља моју исповест кроз Андреја Тарковског, или испосвест Андреја Тарковског кроз мене. Код нас се све поклопило. Ја с њим никада нисам разговарао о ономе о чему овај филм говори, али испоставило се, када сам читао његове дневнике, да се наше размишљање о животу и смрти апсолутно подудара.
На који начин је Тарковски утицао на Вас, какав је утисак остављао на друге људе, како су га доживљавали?
- Тарковски је засебан космос. Утицао је својом суштином, својом уметношћу, кинематографијом којој је био посвећен. Мада, он је негирао практично све што је видео на филму. Преда мном је навео свега пет до шест имена редитеља. То је Бергман, од кога је учио гледајући његове филмове. Даље, Антониони, Фелини, Куросава, Буњуел, Бресон. Од наших режисера, совјетских, преда мном је само два имена навео, у више наврата. Говорио је да је веома добар филм Довженка „Земља“ и да је веома добар Барнетов филм „Предграђе“. Био је врло строг критичар јер је сам стварао оригиналну уметност. И због тога је постао режисер број један на планети. О томе су ми говорили лично током сусрета Анджеј Вајда, Кшиштоф Зануси, Горан Паскаљевић, Бернардо Бертолучи, Тео Ангелопулос. Кустурица ми је, такође, говорио да је, како би схватио шта је то режија, хиљаду пута на столу за монтажу развијао новелу „Звоно“ из „Андреја Рубљова“. Бергман, ком се Андреј клањао, написао је: „Када сам видео филм тог младог редитеља, схватио сам да он има кључеве од те тајне просторије у којој бих и ја желео да се нађем. Али ја ту не могу да доспем, а он се тамо осећа као код куће.“
Шта Вам је био највећи изазов док сте снимали овај филм, с обзиром на то да је реч о великом уметнику, то није лако пренети гледаоцима?
- Сваки човек има једну своју „песму душе“, коју пева у сваком свом делу. Код Тарковског је главна песма душе била жртва, пожртвованост. У свим филмовима, ако их пратимо, постоји заједничка тема жртвовања једног за све остале, као код Христа. То је „Иваново детињство“, то је жртва дечака, малог обавештајца. А потом и остали филмови, „Соларис“, „Огледало“, „Сталкер“... И његов последњи филм је назван „Приношење жртве“. То је песма његове душе, он се свесно жртвовао, изненађујући све који су га окруживали. Када смо ми, глумци, пре свега ја, одлазили код других режисера, они су на нас гледали као да знамо више од других јер смо дошли од Тарковског. Он је за све био посебна супстанца.
Време када је Тарковски снимао филмове, када сте Ви у томе учествовали, потпуно је другачије од овог у којем ми данас живимо. Како Вам се чини, могу ли данашње генерације да разумеју суштину свега онога што је радио Тарковски?
- Дистрибутерка мог филма, када је одлучила да приказује филм по Русији, села је и гледала га на свом ноутбуку. Њен деветогодишљи син седи у својој соби, пред својим компјутером, у неком тренутку улази код нас, застаје, заледио се, седа поред ње и до краја гледа филм. То је један пример. Даље, веома много сам путовао широм Русије приказујући овај филм и долетео сам на Урал, у Новокузњецк. Видео сам у сали девојку од око 15 година, с јарко љубичастом бојом косе, какве нема у природи, а поред ње младића, офарбаног у ватрено црвено, обријаног, с некаквим тетоважама. Запитао сам се како ће они да фледају филм? Нисам могао да чекам крај, одлетео сам у Москву пре завршетка пројекције, а три дана касније на телевизији сам видео управо ту девојку након приказивања филма. Снимили су анкету и она је, раширених очију, изговорила само две реченице: „Ја не разумем шта се са мном десило. Као да сам била у другом свету“. Људска душа, чак и душа младог човека, тражи одговор на главна питања о животу и смрти, о бесмртности, а њој је филм на све то одговорио.
Недавно сам био у Белгороду који сада све време бомбардују. Био сам у хотелу пред пројекцију филма, а те ноћи, док сам био тамо, кроз хотелске прозоре сам видео како је наш ПВО оборио две беспилотне летелице. Пред пројекцију сам говорио приближно о томе о чему сада говорим Вама, да смрти нема и слично... Након пројекције ми је пришла жена од тридесетак година и рекла да је била веома болесна, да је имала страх од смрти, али да га сада више нема. Ето како делује филм.
А како посматрате изазове овог времена, у којем се све више говори и вештачкој интелигенцији која је способна, поред осталог, да направи и филмски сценарио? Како Вам се то чини, треба ли се плашити тога, или је то, ипак, могуће само када је реч о холивудским блокбастерима?
- Зависи од тога у чије ће руке то пасти. Није случајно наш председник Путин говорио током скупа о вештачкој интелигенцији да он то подржава и да сматра да треба да се развија, али да то може бити и последњи изум човечанства. То јест, он разуме сву опасност вештачке интелигенције. Она никада неће заменити живу душу. Ту је веома важна контрола!
А да ли имамо довољно свести да бисмо то контролисали?
- Не, немамо довољно свести о томе, јер ко тиме руководи? Чиновници жељни новца. То је профит, тржиште. Они не разумеју... Можда они који то спроводе разумеју и желе на тај начин да потчине све... Један учитељ је давно говорио да ђаво хоће да уништи овај свет и да све раздроби на комаде. Потребно је бити будан!
Често подсећате на мисао Достојевског да се „ђаво бори против Бога, а да је бојно поље срце људско“. Пре неколико година смо разговарали и тада сте рекли да „спасење Русије значи спасење света“ и обрнуто да „пропаст Русије значи пропаст света“. Имајући у виду све ово што се догађа данас, желим да Вас питам да ли ће се свет спасити, да ли сте оптимиста?
- Ту мисао да је спасење Русије – спасење света, односно да је пропаст Русије – пропаст света, не кажем ја, то су говорили у разним епохама, пророци у Америци, у Енглеској, Нострадамус... најумнији људи су то говорили, као да су предосећали, још пре два века, пре 100 година, да ће бити управо тако, да ће од Русије стићи спасење. И наш председник је рекао, отворено је бацио изазвов ђаволу, рекао је против чега се данас бори Русија. Не само за моју прадомовину Украјину, него за Рус, свету Рус, а то су Русија, Украјина и Белорусија, то и јесте света Рус. Ми смо један народ, нас су поделили, као и вас, мада сте сви Срби... И, како је рекао наш председник, сада се Русија бори против светског сатанизма. Сами сте поменули цитат Достојевског: Да се ђаво бори против Бога на бојном пољу које представља срце људско. То је вечна борба, она се води све време, не само сада. Ипак, ја јесам оптимиста и верујем да ће победити Русија јер је њена снага огромна! А у томе је подржава и Србија.