Логор зверињак носиле у себи до краја живота: Потресна филмска прича о женама из голооточког пакла

Први филм позоришне критичарке и ауторке више књига из области театрологије, феминистичких теорија и женских студија, сведочанство о политичком и моралном страдању жена у време Резолуције Информбироа 1948. године, међународну премијеру имао је на 71. Мартовском фестивалу.

Са Голог отока, митског логора-острва, на којем су у време најболније тоталитарне епизоде југословенског социјализма преваспитавани нелојални Југословени, филм скреће поглед ка мањем, женском логору на суседном острву Свети Гргур или Шагаргур, како гласи локални назив овог острва.

Логорска сећања Ђине Маркуш, једне од логорашица, сачувана у њеним меморима, сусрећу се у филму са сведочењима њене нећаке Марине трагајући за одговором на питање како је више од 600 Југословенки, углавном младих и образованих комунисткиња, ућуткано у логорима и зашто ту тишину чујемо и данас.

„Мене тема Голог отока интересује веома дуго. Читала сам, истраживала и увек ме је занимало шта се тамо десило. Мање ме је занимао историјски контекст, то сам мање-више знала. Занимала ме је та логорска траума, шта се тамо десило људима, због чега нису могли да забораве те позледе ни по изласку из логора, неки ни до краја живота. Дошла сам до мемоара Ђине Маркуш и у њима нашла можда не одговоре на сва питања, али јесам уверљиво сведочење тог логорског искуства“, каже Нелевић за Спутњик.

Ђина Маркуш је завршила у логору због критике социјалистичког режима:

„То је била 1949. година и већ тада видимо раслојавање друштва. Наилазимо на формирање такозване црвене буржоазије и тада су се јавили ти чувени дипломатски магацини који су најављивали могућност да елите буду привилеговане. Пошто је Ђина Маркуш била права комунисткиња, она је реговала на исти начин као и многи други коминисти у то време. Највећи број људи је завршио у логору зато што нису могли недосмислено да се ставе на једну или другу страну - Титову или Стаљинову, а међу њима је било и доста критичара новог режима у време новог класног раслојавања“.

И мушкарци и жене су на Голом отоку третирани на сличан начин - преживљавали су физичку тортуру, радили су тешке, често бесмислене, послове:

Нелевић истиче да је та тортура остављала дуге и тегобне последице на све логораше видљиве до краја њиховог живота, какав год он био након напуштања логора:

„Људи у логорима су били различити. Неки су били млади и пред њима је био цео живот. Неки су остајали краће, годину- две. Било је официра који су остајали по пет-шест година. Неки су имали породице које су их чекале. Зависно од тога они су се различито прилагођавали животу по изласку из логора. Мислим да не постоји ниједан логораш или логорашица који је могао да нађе мир везано за то искуство и чији живот није био снажно обележен том траумом и искуством. До краја живота они су носили логор у себи. У филму и у мемоарима Ђина Маркуш описује излазак из логора и каже – 'Идем кући, немам ништа осим логорске униформе'. И мени се чини да су многи од њих трајно остали у тој логорској униформи упркос разликама у животу. Никада се та траума не може зацелити упркос и лепим догађајима касније у животу“.

Нелевић је током рада на филму разговарала са потомцима логорашица и приметила је да се они различито носе са том прошлошћу:

„Много нису ни знали, док нису одрасли, да су њихове мајке биле у логору. Мислим да се овде може говорити о трансгенерацијској трауми. Људи који су одрастали непосредно након Информбироа и 1948. највише су патили зато што су били сами, стигматизовани, прогањани. Генерације које су се родиле 10-20 година касније имале су прилику да живе нормално, али многи потомци са собом носе искуство неправде, крхкости људског бића, моралности. То је траума која се преноси са генерације на генерацију“.

Логораши су дуго ћутали о ономе што су преживели на Голом отоку. Мушкарци су почели да објављују мемоаре о својим искуствима у логору осамдесетих година, а жене тек деведесетих година прошлог века:

„Изгледа парадоксално, али као да су и у тој ситуацији жене морале да доказују равноправност са мушкарцима, да доказују да су биле политичке жртве. Све те жене које су махом биле комунисти и борци у НОБ-у испоставило се да су неколико година након рата, третиране исто као и мушкарци. Чим су ушле у јавни простор и заузеле неке равноправне позиције морале су да деле мушку судбину када је реч о пресији и изложености политичком насиљу. Жена је било мање у логору него мушкараца и чак је било отпора да се њима призна то политичко страдање. Када сам разговарала са члановима једног удружења Голооточана, питали су ме зашто снимам филм о женама уз коментар 'жене су углавном више страдале ако су остајале кући, а њихов муж био у логору'. Чак и ту је постојала идеја да се жени спори право да буде политички прогањана и изједначена са мушкарцима“.

Нелевић подсећа да руководиоци логора на Голом отоку никада нису сносили последице:

„Голи оток је до дан данас остао нешто око чега немамо јасан консензус. Цена Гора је једина земља која није рехабилитовала Голооточане. То је и даље тамна мрља око које не постоји сагласност. Јово Капичић је био један од креатора и један од најзначајнијих људи на Голом отоку. Неколико година пред смрт је говорио да логораши јесу били издајници. Ми и даље у наслеђу имамо идеју да су били издајници и да постоји нека њихова објективна кривица. Ње нема. Шта год неко радио, не може да заслужи да без судског поступка буде стрпан у логор и да му буду одузета сва људска права. Шта год ми мислили о историјским околностима, људи не могу на такав начин да буду деградирани и до те мере понижени да им се укине свако људско право“.

Погледајте и: