Према речима академика Злате Бојовић реч је о обележавању 50 година од објављивања прве приче, 50 година богатог књижевног рада, 50 година рада на одговорном месту управника библиотека и 50 година уређивачког и издавачког рада.
Сабрана дела Мира Вуксановића распоређена су у два кола:
„Прво коло у девет томова обухвата 18 књига које садрже есенцију књижевног рада Мира Вуксановића – осам романа, збирке приповедака, записе, биографску прозу 'Повратак у Раванград' и 'Разговор са Немањом'. Друго коло, састављено од 11 томова, садржи две књиге 'Даноноћника', исказе о језику и о сопственој поетици чије је основно начело - реч, путописне дневнике под насловом 'Бројчаник' и осам књига записа, огледа, есеја и портрета, написа о књижевности и о књижевном животу, о језику, о сликарству, о култури под заједничким насловом 'Клесани камен'“.
Академик Миро Вуксановић
© Sputnik / Лола Ђорђевић
Азбучни роман књижевног живота
Професор Бранко Вранеш, један од приређивача другог кола ових Сабраних дела скренуо је пажњу на крупне тематске целине посвећене стваралаштву Вука Караџића, Његоша, Лазе Костића, Андрића и Милана Коњовића.
„Иза дискретне одреднице 'беседе, огледи и портрети’ крије се обиље најразличитијих говорних и писаних жанрова, повода, институција, личности и топонима, који творе својеврстан азбучни роман књижевног живота академика Мира Вуксановића“.
Осврнувши се на Вуксановићеве беседе изговаране различитим поводима у различитим градовима и насељима, Вранеш подсећа да су два кључна појма за опис деловања академика Вуксановића у културној јавности - континуитет и идентитет.
„Обе темељне одлике, које би можда било боље именовати српским речима 'трајност' и 'властитост', нарочито долазе до изражаја у односу академика Вуксановића према родном тлу и матерњем језику. У беседи на уручењу Награде 'Меша Селимовић' из 2006. године он прави упечатљиво поређење језика са 'пловном реком', која повезује удаљене историјске епохе у јединствену целину – 'У истој реци, у истом језику, морају заједно да теку некадашње и садашње речи, архајске, молитвене и млађе, равноправне, у наслагама, стопљене у једно те исто, са тек створеним речима, урбаним, жаргонским, поетским, свакојаким, јер свака генерација има потребу да ствари, појмове и појаве око себе назове по властитом начину. И све је то одједном наше'”.
У Српској академији наука и уметности представљена Сабрана дела академика Мира Вуксановића
© Sputnik / Марија Јаковљевић
Академик Вуксановић подједнако води рачуна о древним и дневним питањима, примећује Вранеш, па ће се тако у бројним, наоко пригодним говорима, полемички осврнути на „званични црногорски правопис (скраћено назван: црнопис)“, као и на издаваче који кажу „да су ћириличка слова шира, да узимају више простора“.
Говорећи о Вуксановићевим истраживањима стваралаштва других писаца Мина Ђурић подсећа да било да је реч о успаванкама које је Вук могао да чује од своје мајке, о Андрићу, или Његошу, писац „Семољ горе“ показује не само меру скрупулозности у приступу тумачењима, већ и свест о „свесаговорнички присутним писцима који су судионици мисли и у дневничким забелешкама“.
„Даноноћно бројчанички записи о књижевности Мира Вуксановића, кроз беочуге књига могу да се прате у свим томовима и Другог кола Сабраних дела, а представљају поверење у венац мајсторског писма“, истиче Мина Ђурић.
Погледајте и: