Мало позната прича: Каква се драма одвијала у зоолошком врту у Београду док су падале НАТО бомбе

„Чим би се огласила сирена почињала је нервоза, а затим и агресија. За разлику од сирена, детонације су изазивале велики страх. Углавном су уз крике животиње утрчавале у своја склоништа, зимовнике. Чак и оне животиње које се иначе међусобно не трпе много, не воле, збијале су се једна уз другу, тражиле подршку једна од друге, прича за Спутњик Зоран Рајић, надзорник Зоолошког врта Београда.

У њему ради више од три деценије, сећа се и тешког времена санкција, када због инфлације нису могли да купе храну, па је она била улазница у Врт.

Ипак, то време немаштине не може, каже, да се упореди са бомбардовањем. НАТО пројектили разносили су трафо станице и далеководе, животиње су трпеле због нестанка струје. Ни воде није било довољно.

„Морали смо да набавимо шпорет на дрва за кување хране, преко дана су биле релативно високе температуре, али ноћи су умеле да буду хладне, што је био проблем за примате и змије, рептиле. Нестанци струје су довели до тога да стотине јаја по инкубаторима пропадне. И нестанци воде били су проблем. Морали смо да купимо огромну бурад, да правимо залихе воде које су морале на сваких три до пет дана да се мењају“.

Рајић додаје да је у Врт стизала само једна цистерна Београдског водовода дневно, није било довољно воде за све животиње.

„Најтеже је било фокама и нилским коњима, то је била јако мала количина воде. Нарочито су нилски коњи осетљиви, њима услед недостатка воде пуца кожа. Мислим да је њима било најтеже“.

Током 78 дана бомбардовања раздражене животиње су се самоповређивале. Поједине су биле толико узнемирене да су пресудиле својим младунцима.

„Велика бела чапља и велике сове ушаре убиле су своје младунце. Женка вука је такође убила своје младунце. И женка бенгалског тигра“, присећа се Рајић.

Он додаје да је бомбардовање најтеже поднео Принц. Тигар који је имао пет година. Изгризао је своје шапе:

„Иако је као младунац одрастао са људима, иако смо, као и са свим другим животињама, покушавали да и даље одржавамо те контакте, да их смирујемо, једно јутро смо га таквог затекли, у крвавом кавезу са изгриженим прстима на шапама. Вероватно је ту ноћ било највише удара у близини. Ништа није могло да се предузме, ране су само чишћене, дезинфиковане“.

Седативе користили нису, током бомбардовања није било могуће набавити лекове. Зато су даноноћно дежурали у Врту. Плашили су се да га не погоди залутали пројектил. Морали су и да се наоружају.

„Добили смо пушке, била је директива да, уколико се случајно обруше неки кавези опасних животиња, ако их напусте, да морају бити убијене. Није смело да се деси да изађу у град и да, не дај Боже, нападну некога. Даноноћно смо дежурали са пушкама, хвала Богу, то се није десило, мада, питање је како би се реаговало. Све те животиње су уз нас одрастале. Радници их доживљавају као пријатеље, као чланове породице и питање је да ли би и могли да пуцају на своје љубимце“.

Врт је страдао на самом почетку Другог светског рата, на њега су пале нацистичке бомбе, а највише га је оштетило савезничко бомбардовање 1944. године, тада је мало животиња преживело. Зоран је, каже, све време веровао, надао се, да до тога неће доћи 1999. Колеге су, ипак, сваке ноћи развлачиле црева, ако падне бомба, ако се нешто запали.

„Ставимо душеке на кров мајмунаре, лежимо и гледамо све те пројектиле, све те ракете. Ону ноћ кад је гађан војни аеродром у Батајници, тад је баш преко врта, а имамо утисак и преко нас, врло ниско, пролетео један томахавк. Искрено, сви смо се заледили. Тад смо стварно стекли утисак да је то велика сила и да је то нешто јако опасно. Где то удари, ту склоништа не помажу“.

Животиње предосећају природне катастрофе, најчешће земљотрес, а паун Михајло имао је посебно чуло којим је осећао долазак НАТО бомбардера.

„Десетак секунди пре звучне сирене, пре објаве опасности, оглашавао се крицима. Почели смо да се ослањамо на његове осећаје. Да ли је стварно нешто осетио или је била случајност, не знам. То се и прочуло, па су неки парапсихолози блиски војсци долазили да пробају да закључе на основу тога нешто“, присећа се Рајић.

У првом периоду није било посетилаца, а врт живи од карата, плашили су се да неће бити новца за храну, међутим, неколико недеља касније, почеле су посете. Људи су се уз животиње, у овој оази осећали безбедно, поједини су проводили цео дан у врту.

Поједине животиње које су тада биле утеха Београђанима, које су преживеле агресију на нашу земљу, још су у Врту подно Калемегдана.

Сви мајмуни, са којима Зоран Рајић има посебан однос, још су ту. Ту је и животиња за коју, у шали кажу да је један од разлога бомбардовања, алигатор Муја. Преживео је три бомбардовања Београда.

„Муја је овде од августа 1937. године. Он је дефинитивно и у Гинисовој књизи рекорда споменут као најстарији алигатор на свету. Американци то не воле да чују, да ми имамо најстаријег алигатора. Али то је реалност“, закључује Рајић.