Гост Енергије Спутњика, Драган Јовановић, био је директор обреновачке термоелектране „Никола Тесла“ у време НАТО агресије на Србију. Управљао је системима термоелектрана које су, поред две обреновачке обухватале и неке мање капацитете. Један је од седамдесет аутора који су се скупили да своја сведочанства преточе у монографију „ЕПС током НАТО агресије“.
Био је то један од најтежих, ако не и најтежи период кроз који је Електропривреда прошла, говори Јовановић и додаје да, гледано са историјске дистанце, највећу заслугу за то што је Србија тада имала довољно енергије за функционсање имају људи који су радили у тадашњем систему. Прво су „прогурали“ ЕПС током санкција, а затим и кроз немилосрдно НАТО иживљавање и директно бомбардовање постројења. Колико су разорне последице говори и чињеница да се „златни период“ ЕПС-а од времена седамдесетих до почетка деведесетих ни данас не може достићи.
Те деведесете године је кренуо са радом последњи велики блок у Костолцу, блок Б2 у термоелектрани Дрвно. После тога до дана данашњег ми нисмо добили ниједан значајан капацитет. Било је неких мањих агрегата, попут Ђердапа2, али ми ништа значајно од тада изградили нисмо и то нас сада доводи у неке неповољне ситуације, рекао је гост Јелице Путњиковић.
Поред тога што је улазак у деведесете и деведесет другу годину када су на ред дошле санкције довео до тога да се доста тешко, а неретко и никако нису могли набављати резервни делови, репро материјали, енергенти, хемикалије... такође је била онемогућена и енергентска размена за другим државама. То је Србију на неки начин довело у изоловану позицију где је морала самостално обезбедити дневне, сезонске и дугорочне потребе целе државе. Завлада је девиза „производња по сваку цену“.
Све до 1996. године ЕПС је успевао да подмири сопствене потребе у држави, како за привреду, тако и за становништво. Та '96. је била прва година у којој ЕПС није успео да произведе довољно енергије за потребе потрошње, уз напомену да је то углавном важило за зимске месеце, јер је народ масовно прешао на јефтинију варијанту грејања електричном енергијом.
НАТО агресија 1999. Београд
© AP Photo / DIMITRI MESSINIS
Већ 1997. и 1998. креће ситуација да се мења и следи благи напредак. Очекивало се да ће тај добар тренд да се настави, међутим, долази 1999. година. До марта је систем донекле и радио успешно, али почиње бомбардовање и рад у ратним условима.
Ја заиста немам ни један пример да наведем да је било проблема са радницима ЕПС-а, да нису долазили на посао и да нису сви просто осећали и поистовећивали се са својом фирмом и све заслуге на ту страну иду. Те године, 1999, чак се и синдикат сложио да се плате на пар месеци умање значајно, тако да су та средства била усмерена ка текућем одржавању и функционисању система.
Метлом против бомби
Функционисали су како су знали и умели, али 2. маја је уследио први удар такозваним меким бомбама. То су, обајшњава Јовановић, заправо била високопроводна влакна која су тада први пут виђена и која НАТО никада до тада није користио. У народу су познатија као графитне бомбе.
Ова високопроводна влакна су прављена на бази алуминијума. Ради се о микронски танким влакнима која се из авиона бацају у већим контејнерима који експлодирају на одређеној висини, након чега из њих испадају касете, које се опет појединачно активирају и избацују ролнице са тим влакнима које се у ваздуху размотавају и падају на терен као паучина. Кад смо то први пут видели, била је ноћ, а они су то бацили у 21:45 и тада су нам сви блокови из целе електране испали из погона.
Светлуцава паучина њихала се на ветру прекривајући преко десет хектара површине и висећи са постројења од по десет метара. Околни народ се скупио, али људи нису знали у шта гледају. Сцена је, препричава Јовановић, била нереална, готово као из неког филма научне фантастике.
У једном тренутку је дошао један од физичких радника који је предводио чистаче и затражио је што више брезових метли. Они су, на опште изненађење руководства, отпочели чишћење терена дрвеним метлама. На њих су, попут шпагета, намотавали паучину од високопроводних влакна. Када би довољно паучине „набрали“ на једну метлу, бацали би је и настављали даље са другом метлом. Овако је највише мрежа и очишћено, али су скидане и рукама и другим алатима.
Очигледно да НАТО експерти нису уопште узимали у разматрање тако „примитивне“ методе. Вероватно су сматрали да би било којом софистицираном методом то било доста тешко решити, али ето, пуно људи је радило, радили су и дан и ноћ. Неки су говорили да не треба ноћу да чисте јер на тај начин осветљавају терен па могу бити лаке мете ако се авиони врате. Били су у праву, али није било времена да се о томе мисли и први блокови су прорадили већ сутрадан.
Први блок је враћен у погон 7. маја и за пет дана од гађања, прва два блока у тенту А су кренула са радом. НАТО их је истог дана поново засуо микронским влакнима. Тад су већ имали искуства, прича Јовановић и сутрадан су обезбедили да се први блок поново веже на мрежу. Настављали су даље, гађајући и трафостанице око Београда. Костолац је исто преживео, као и Бајина Башта. Пошто ова метода није успела да заустави енергетски систем на дужи период, НАТО је прешао на „класична“ разорна средства.
У тенту су неколико пута бомбардовали разводна постројења и далеководна поља, у Великим Црљенима је разорено цело постројење, а командна зграда је потпуно уништена. Тада је повређено 13 људи, а само некаквим чудом нико није погинуо. Последњи догађај био је 31. маја када су погодили велики интерконективни трафо који је потпуно уништен. Исто јутро су гађани и далеководни стубови на обали Саве, што је представљало велики проблем.
Српски отпор НАТО агресији.
© Sputnik / Лола Ђорђевић
Ипак, Јовановић подсећа да Србија никада није цела била у мраку, па ни у тим најтежим тренуцима. Заслуга за то, каже припада разним чиниоцима. Људи су се довијали како су знали и умели. Заслуга припада људима који су управљали системом, заслуга припада градитељима који су још на почетку изградили сјајан систем електричне енергије, а наравно заслуга лежи и у сили свих оних обичних људи који су радили у производњи и који су схватали значај улоге која им је припала у тим мрачним тренуцима. Заслуга је, каже наш саговорник, и у томе што „ми имамо тај неки природни нагон да и у најтежим ситуацијама умемо да реагујемо како треба“.