Живели! Светска рокенрол звезда којој се променио живот: Пробудио се у Србији и пробао - шљивовицу

"Мој пријатељ, сликар Славко, увек је звао мој бенд да спавамо код њега у кући. Тад смо спавали на поду, послужио је веома лепу шљивовицу. То је био први пут да сам заиста осетио ракију, да сам се повезао с њом. Нешто ми се догодило. Седео сам и пио ракију са његовим дедом, то није био само укус, не могу да опишем то осећање, али било је нешто што ми је било потребно".

Када се вратио кући у Сан Франциско, Били Гулд тражио је ракију. Ишао на Гугл, посетио фестивал шљивовице у Висконсин.

Кад год би дошао у Србију, кући је носио кофер пун ракије. Пријатељи су му је доносили. Али стално се питао зашто не може да је купи у САД. Питао је људе, нико није разумео о чему говори. У земљи са хиљаду текила, нико није знао шта је ракија.

Спаковао се, обишао Бугарску, где је такође било добре ракије, а у Србији, у Београду, отишао на сајам.

Имао је срећу да на једном штанду упозна Др Ивана Урошевића, једног од водећих консултаната у производњи ракије. Поред тога што је директор дестилерије "Ток", чију ракију из подножја Гоча Били сада продаје у САД, овај стручњак задужен је за квалитет производње у више дестилерија у Србији.

Брине о целом програму "ББ клековаче" од 2010. године, на њему је финализација производа дестилерије "Завет", али и многе мале дестилерије повериле су му своје благо, "Лазар" из Алибунара, "Радовача" из Уба, "Седам језера", "Црвена црква".

"Пре нашег, Били је био на другим штандовима, по српском принципу обећали су му авионе и камионе. Шта год каже, ја кажем, не може тако. У једном тренутку ми је рекао, да ли ти уопште хоћеш да сарађујемо. Да, али ракија која ти се свиђа не може у Америку. Објаснио сам му да проценат метил алкохола за то тржиште мора да буде мањи, начин производње другачији. Кад је сварио те информације, објаснио нам је и шта је за њега ракија, шта би волео да подели са својим сународницима. Пробао је неколико, и рекао, ова ми се свиђа, има карактер, али је и мекана", прича Урошевић..

Тако је почело, 2018. првих 300 боца врхунске српске шљивовице са етикетом "Прва" отпутовало је у САД. Амбасадор српске ракије у Америци признаје да је му је била потребна велика храброст.

"Био сам уплашен, знам шта ракија вама овде значи, а ја сам само "амерички идиот". Рекао сам, урадићемо достојну ракију и однећу је у САД. Мислио сам, ако ја не урадим, ко ће то, нико. Yе*ига, урадићу. Ракија се појавила у Оукленду. Из Србије је у Сан Франциско допутовала моја пријатељица Милица, месец дана смо обилазили радње и барове, откривали Американцима ракију и како да је пију", прича Били.

У неколико држава чувени басиста "Fight No More" сада продаје ракију од најбољих чачанских шљива. Две верзије, "Прва" је жута, од чачанске родне, одлежала је и сазревала у храстовој буради минимум 18 месеци, а "Бела" , одлежала у инертним иноx цистернамана, од чачанске родне и чачанске лепотице.

Овај Американац заправо је схватио да ракија није обично пиће. Она је и лек, не само средство за дезинфекцију, лечи разне бољке, пије се кад се деца рађају, али и кад неко умре, "Yе*ига", кад се ужива са пријатељима. Са уздасима среће и туге.

Урошевић каже да је сваке године све више српске ракије на САД тржишту, али је проблем што је ван простора Балкана и источне Европе ракија, као категорија, непозната. Да би Американац почео да конзумира ракију, потребно је много рада и труда, времена да се представи, да се направи разлика између других алкохолних пића.

"Кад Американац проба било коју српску шљивовицу, посебно ако је година старости на њој, увек је пореди са вискијем и бурбоном. Те две категорије се пре свега ценовно разликују, јер се разликује и сировина и производња. Они не знају зашто треба да плате скупље, а могу да за мање пара купе нешто што им је познато. До тог сазнаја не долази се лако, али што нас више буде на том тржишту, што више је промовишемо, биће све боље".

Овај стручњак додаје да је најбитније да се држава укључи у ову причу, једино тако можемо да убрзамо цео процес који мора да се одвија у континуитету. Држава није укључена, не схвата, тврди, да је ракија заиста један од малог броја заиста аутентичних српских производа. Тако се гледа на вино, поједине сорте грожђа јесу, али сви праве вино. Са ракијом су нам много веће шансе.

"Пре свега требало би уредити систем код нас, у смислу квалитета, велики је и удео продаје на сивом тржиту. Ракију без етикете могуће је купити на сваком месту, процена је да се тако прода 70 одсто. То значи да не можемо ни да стандардизујемо квалитет. Странац мора да зна шта је добра, заиста добра ракија. Ако први пут проба "домаћу", а није добра, неће је више пожелети", објашњава Урошевић.

Он додаје да у овом послу нема великог и брзог новца, производња ракије је генерацијски посао. Али и ова чињеница ракију сврстава у важан део националног идентитета Срба. То је Били Гулд одлично разумео. На етикети његових флаша је покојна баба Љубица, жена са Балкана која је и са деведесет и кусур година сама пекла ракију.

Са Билијем Гулдом смо разговарали у Београду, био је и у Новом Саду и Крагујевцу. Дошао је, јер то дугује својим фановима, односно фановима његове ракије:

"Дошло је до парадокса, преко социјалних мрежа људи су ме питали, где могу да набавим вашу ракију у Србији. Доносили су је из Америке. Помислио сам, морам да довучем ракију из Србије - у Србију. Сада могу да је купе овде. Још једном је ракија повезала људе. Срећан сам због тога", каже човек за кога ракија није бизнис, већ веза са Србима и Србијом.

На крају разговора подиже чашицу да наздравимо, ваља се:

"Коју си одабрала, жуту. Паметно. Жута је добра. А добра је и бела", констатује чувени гитариста у маниру српског сељака у чијој се породици шљива пече вековима.

Логично, открио је тајну ракије, она је филозофија живота, а српска ракија од шљиве је и под заштитом Унеска као светка баштина.