Тог дана, у раним јутарњим сатима, припадници тзв. ОВК уз подршку артиљерије Албаније, НАТО авијације и инструктора напали су рејон те карауле на југословенско-албанској граници.
Напад је покренут у три правца — према врху Расе Кошарес, ка караули Кошаре и према врху Маје Главе. Циљ им је био да се раздвајањем и разбијањем јединица Војске Југославије између Ђаковице и Призрена споје са снагама ОВК у Метохији.
Део државне границе око карауле Кошаре чине планински врхови Проклетија од преко 2.000 метара висине, у то време и даље прекривени снегом. Управо та неприступачност и мали број војника који је обезбеђивао границу, непријатељу су давали наду да ће лако остварити своје планове.
Међутим, планови НАТО стратега су осујећени. У првом налету, тек нешто више од 100 припадника 53. граничног батаљона су се натчовечанском снагом супротставили десетоструко јачем непријатељу.
Битка на Кошарама је завршена 14. јуна 1999. године, када се Војска Југославије на основу Кумановског споразума са снагама Кфора повукла са тог положаја.
У одбрани домовине на Кошарама живот је изгубило је 108 припадника Војске Југославије, међу којима 18 официра и подофицира, 50 војника на редовном служењу војног рока,13 резервиста, 24 добровољца.
Погледајте шта је о херојском подвигу наше војске на Кошарама својевремено за Спутњик говорио Владимир Лазаревић, пензионисани генерал-пуковник и некадашњи ратни командант Треће армије и Приштинског корпуса Војске Југославије: