Питер Хигс је 2013. добио Нобелову награду за физику за свој рад из 1964. који је показао како је бозон помогао да се свемир повеже дајући честицама њихову масу, која по њему носи име Хигсов бозон.
После серије експеримената, који су озбиљно почели 2008. године, његову теорију су доказали физичари који су радили на Великом хадронском сударачу у Церну у Швајцарској 2012. године. Хигс је Нобелову награду поделио са Франсоа Енглером, белгијским теоријским физичарем чији је рад 1964. такође директно допринео открићу.
Као члан Краљевског друштва, Хигс је већину свог професионалног живота провео на Универзитету у Единбургу, који је основао Хигсов центар за теоријску физику у његову част 2012. године.
Професор Петер Матесон, ректор Универзитета, наводи да је: „Питер Хигс је био изузетан појединац – заиста надарен научник чија су визија и машта обогатиле наше знање о свету који нас окружује.“
„Његов пионирски рад мотивисао је хиљаде научника, а његово наслеђе ће наставити да инспирише многе друге генерације које долазе.”
Професорка Фабиола Ђаноти, генерални директор Церна и бивши руководилац експеримента „Атлас“, који је помогао у откривању Хигсове честице 2012. године, истакла је да: „Поред свог изузетног доприноса физици честица, Питер је био веома посебна особа, човек ретке скромности, велики учитељ и неко ко је објаснио физику на веома једноставан и дубок начин.“
„Важан део Цернове историје и достигнућа је повезан са њим. Веома сам тужан и јако ће ми недостајати.”
Краљевска шведска академија наука, која додељује Нобелову награду, у свом образложењу је навела да стандардни модел физике који подупире научно разумевање универзума „почива на постојању посебне врсте честице: Хигсове честице. Ова честица потиче из невидљивог поља које испуњава сав простор.“
„Чак и када се свемир чини празним, Хигсово поље је ту. Без тога не бисмо постојали, јер честице добијају масу управо од контакта са пољем. Теорија коју су предложили Енглерт и Хигс описује овај процес.”
Погледајте и: