Ако говоримо о нашим другим изгледима у Сунчевом систему, тада Марс изгледа као најбоља опција међу лошим изборима, будући да бисмо могли или изгорети на Венери или умрети на Јупитеру у једној од олуја које погађају његову површину, које су саме по себи много веће од Земље, пише портал УНИЛАД.
Седам месеци да стигнемо
Марс је, евидентно, најочигледнији избор за нас, али НАСА процењује да би нам и даље требало око седам месеци да стигнемо тамо. Човечанство се можда на Марсу не би суочавало с изазовима ових других планета, али постоје бројни разлози из којих би било који насељеник Марса могао награбусити.
Примера ради, оно што на Земљи узимамо здраво за готово је - дисање. На Земљи најчешћи елемент у атмосфери је азот, 78 посто, с 0,04 посто угљен диоксида. На Марсу ниво ЦО2 је невероватних 95 посто. Поређења ради, атмосфера с 10 посто ЦО2 довољна је да некога онесвести у року од 10-15 минута, а 15 посто је ипак мало превише. Дакле, 95 посто може бити повећи проблем.
Седећа је температура, при чему је најнижа забележена температура на Земљи она на Антарктику -93,2°Ц. Међутим, на Марсу температуре редовно падају на -125°Ц.
Једна особа истражила је како бисмо се могли прилагодити непријатељском окружењу на Црвеној планети. Биолог Скот Соломон објавио је књигу "Будући људи: У унутрашњости науке наше континуиране еволуције", која се бави управо овим.
Соломон предлаже да би људи могли постати предмет ''оснивачког учинка''. То је ситуација у којој се врста мора врло брзо, у еволуцијском смислу, прилагодити с малом популацијом у новом окружењу. Такве околности стварају генетско “грло боце”, што значи да мутације настају брже, што је у еволуцијском смислу неколико стотина генерација, пише портал.
6.000 година еволуције
То би могло бити само 6.000 година, дакле мало више од свих забележених људских историја.
Соломон пише у својој књизи: "То се рутински догађа животињама и биљкама изолованим на острвима... али док специјација на острвима може трајати хиљаде година, убрзана стопа мутација на Марсу и оштри контрасти између услова на Марсу и Земљи вероватно би убрзали процес."
На пример, мања гравитација на Марсу могла би довести до губитка густине костију, што би могло узроковати чешће ломове.
"Након много генерација, људи с Марса могли би завршити с природно дебљим костима... дајући им робуснији изглед", каже Соломон.
Погледајте и: