Од тог кључног тренутка, црквени обрасци и богата српска историја постали су витални елементи његовог уметничког израза које вешто комбинује с популарном културом.
Изложбом која истражује слојеве слободе и аутономије кроз интригантне слике, колаже и штампарске радове, Ђурић обележава 30 година од Манифеста аутономизма.
Деведесетих година, концепт аутономизма носио је другачије значење него данас, с обзиром на специфичан политички и друштвени контекст тог времена. Да ли се ваш приступ аутономизму променио?
- То је вечно питање, то је питање које је било активно и тада само у другачијим околностима. Када искусите живот у временском периоду колико сам ја на овој планети, почињете да разумете своју делотворност и тачност Марксових тврдњи да је заиста историја света - историја класне борбе. Данас се заправо боримо за то која ће владајућа концепција економије и прилива капитала однети превагу. Једино што се не мења је тај сукоб Истока и Запада, сукоб хибридних деспотија и хибридних демократија које не личе на парламентаризам који познајем из младости. Нити су деспотије данас тако крволочне и ригидне као што су биле када сам био млад. Кина свакако није Кина Мао Це Тунга, нити је то Стаљинова Русија.
Питање аутономије у том контексту је можда чак и суштинско питање, можда чак и више него раније, јер се поставља питање шта је слободна воља појединца данас. Постоји огромна разлика између слободе и аутономије. Човек може бити слободан, а притом бити део одређених процеса који су суштински уговор о једној мекој потлачености. Систем вам дозвољава слободан избор у конзумеризму, у шта ћете веровати, да ли ћете бити хетеросексуални, хомосексуални, трансексуални… Све те слободе су потпуно сада на изволте, али оно што је неупитно јесто то - како се влада, шта се догађа. У том смислу, каква врста аутономије и какав отпор је данас уопште могућ?
У последњим радовима се све више враћате српској историји и традицији, комбинујући елементе поп културе с локалном традицијом. Пример тога је референца на Барбару Бах, немачку глумицу која је играла партизанку у филму "Топовска Ватра 2", снимљеном делом у Југославији.
- Барбара Бах је била жена Ринга Стара, бубњара “Битлса”, и немачка глумица, позната по улози у филму "Топовска Ватра 2", наставку чувеног хита из 60-их. Тај спектакуларни филм, чији је наставак сниман у Југославији, чак је имао у глумачкој екипи и Харисона Форда. У том филму, Барбара Бах је играла партизанку Милицу, што је за многе изненађујуће. Ти људи су се вуцарали по херцеговачко-црногорским планинама, снимајући у копродукцији с Јадран филмом. То илуструје колико су поп-културни феномени повезани са српском традицијом и колико су важни за очување свести о идентитету. Мислим да је важно да се вратимо тим коренима,.
Много се прича и буса у те српске груди, говори се много о српској историји, али често се занемарује сложеност и детаљи. Оно што је формирало и сачувало српски идентитет кроз историју је управо период од пада Смедрева до Првог српског устанка. Ту се рађа парадигма о народу, народном суверенитету, народним јунацима. Сетимо се песама “Старине Новака" и дела попут "Рибања и Рибарског приговарања" Хекторовића из 16. века, који су певали бугарштице везане за Марка Краљевића, војводу Удинског и то у Дубровнику. Да ли знате да је у Дубровачкој колонији на Дорћолу, Тројан Гундулић, Дубровчанин, штампао прву књигу, икада штампану у Београду, а то је Београдско четворојеванђеље у редакцији црквенословенског језика, на ћирилици, са спектакуларним дрворезима?
Јако мало заправо знамо о свему томе, мало се о томе говори, мало се говори о Банатском устанку, због којег су спаљене мошти светог Саве, мало се говори о грофовима Бранковићима, Ђорђу и његовом брату Сави. А да не причамо о 18. веку, када се дешава културни бум, када се стварају фасцинантна дела, почев од подизања цркава и манастира па до књижевних дела и штампарије.
Колико млађе генерације могу да разумеју слике какве су рецимо “Зигомар” или “Никада робом” које директно алудирају на српску стрип традицију пре и после Другог светског рата?
- То је интересантно питање, зато је и узбудљиво радити управо с тим обрасцима и осавремењивати их, вратити им актуелност, вратити их у свест данашње заједнице. Ја углавном радим тако да прво покушам да направим добар рад, добру слику.
Као клинац први пут сам се сусрео са уметношћу тог карактера у манастирима. Сећам се првог сусрета са Студеницом. Она је осликана, а пошто сам ја волео стрипове као дете, то је као да сте добили монументализован стрип сцене где сте јасно, без облачића, могли да наслутите шта се ту догађа. Тек када смо на студијама радили иконографске обрасце, онда сам могао да знам шта су ти симболи и у наративу сцене којима сам се дивио чак и онда када нисам знао готово ништа о њима. Био сам дете и обожавао сам да читам све те брошуре о манастирима, а манастир је за мене било само једна друга врста стрипа. Постоји повезаност са савременошћу и старим светом у том призору. Када сликам покушавам да будем интригантан, као што су мени фреска или стрип били интригантни када сам био дете. Уколико желиш да загребеш више - да то буде један извор различитих знања и информација, међусобно повезаних.
Какав је ваш однос према вештачки генерисаној слици?
- Постоји једна игрице на Фејсбуку* за разбибригу која укључује управо АИ Identity. Мени је та игрица страшно личила на опис онога што смо ми у Манифесту аутономизма писали - о креирању могућих стварности. Људи воле да је играју зато што вам омогућава увид у то како бисте изгледали на црвеном тепиху, као амерички фармер, у Октобарској револуцији, у 18. веку. Мени се највише свиђа како сам изгледао 80-их када сам био у пуној снази и то сам користио на изложи. Изваредна ствар, бар оном код уме да је препозна.
*Активности „Мета“ (друштвене мреже Фејсбук и Инстаграм) забрањене су у Русији као екстремистичке.
Погледајте и: