„ДУУЛЕЕ СААВИИЋ“! Хук са Маракане који је створио модерног српског витеза

Промоција књиге „Дуле Савић“ окупила је у Руском дому књижевнике, песнике, академике, црквене великодостојнике, родитеље са малом децом на раменима и многе друге, а окупљени су покушали да одгонетну тешко објашњиви феномен планетарне популарности и фанатичне љубави навијача, али и целокупног српског народа према Дулету Савићу.

Ова књига, како каже аутор Александар Апостоловски, приказује само фрагменте онога што име Дулета Савића представља у спортској, али и културној и друштвеној историји Уба, Београда и Србије. Громогласни хук „Звездине“ трибине и десетине хиљада грла која као један глас узвикују „ДУУЛЕЕ СААВИИЋ“ ушло је и у анале кинематографије. Савић је, рекао је Апостоловски, одређена врста рокенрол звезде, чија популарност не јењава.

Ова врло слојевита личност коју су ценили и у чијем су друштву уживали најразличитији људи из света културе, уметности и спорта важи и за „промотера политичке некоректности“ зато што отворено исказује своју љубав према руском народу и култури.

Како је Дуле Савић рекао, промоција његове књиге није случајно одржана у Руском дому. Јер, он не пропушта прилику да своје ставове, без страха од цензуре или погрешног тумачења, искаже увек и свуда, јасно и гласно.

Величину Душана Савића описују многобројне анегдоте и заједничка сећања људи који представљају живо сведочанство легенде. Поред фудбалских бравура, људе је остављао и још оставља без речи – добротом и љубазношћу.

„Тајна“ опстанка не само имена већ и легенде о Дулету Савићу, каже аутор књиге, је, изгледа, у чињеници „да је једноставно добар момак“.

Историчар Александар Раковић објашњава да детаљан приказ познатих и мање познатих имена потиче из Савићеве жеље да не изостави ни једно име које га је пратило и на свој начин допринело клесању његовог имена у легенду.

Још једна димензија, каже Раковић, је и та што је „Звезда“ била суштински утемељена у друштво тадашње Југославије. У времену када су Срби изгубили били свој „свод“ и када им је идентитет био насилно утапан у други, био им је потребан нови симбол под којим би се проналазили и препознавали. Тај симбол и нови свод била је управо „Црвена Звезда“.

Режисер и Партизановац Драгослав Бокан рекао је да Душан Савић превазилази спорт. Он Савића сматра савременим витезом који, попут хероја из српске историје, одише нежношћу и осећајношћу, док истовремено поносно носи и силину свог имена.

Дуле Савић, рекао је Бокан, не припада само Звездашима, већ целом српском народу и његово име је синоним за Србију. На крају крајева, каже он, народну песму, или у овом случају оно антологијско „ДУУЛЕЕ СААВИИЋ“, што и јесте својеврсна песма, не добија онај који је прижељкује, већ онај којег народ сам по својој природи препозна као заслужног.

Последњи говорник на трибини био је човек који је први излазио из тунела на Маракани, предводећи „Звездин“ тим. Након пар анегдота и питања, Дуле Савић је на једно огромно питање одговорио у свом маниру – искрено и скромно.

Упитан шта је за њега „Црвена Звезда“, одговорио је само „Бог на небу, „Црвена Звезда“ на земљи.