О називу изложбе коју је у Српском павиљону у венецијанским Ђардинима свечано отворила министар културе Маја Гојковић, њен аутор визуелни уметник Александар Денић за Спутњик каже да није случајно узет из француског језика, будући да су прве и најбитније колонијалне изложбе прављене у Француској.
„Последња је одржана у Бриселу 1952. где није прошла без скандала, јер је и она садржала онај тужни део где су припадници неких афричких племена били изложени у кавезима. Они су у неким својим малим затворима били изложени пред ослобођеном Европом, ослобођеном фашизма, али очигледно не и разноразних предрасуда“, каже Денић за „Орбиту културе“.
Наш интернационално познати награђивани уметник открива да његова намера није била да све прикаже као питање Европе, јер је реч о осећању целог света, времена у којем живимо.
„Моја прича је вангеографска, ванпросторна. Велике силе су увек колонизовале неке слабије, рањивије, из идеолошких, материјалних али и неких прикривених разлога. Данас су се ствари мало промениле, идеологија и политика су негде поклекле под великим налетом машинерије глобалног бизниса, тако да су се ствари окренуле те су колонизатори постали - колонизовани.“
Александар Денић
© Sputnik / Бранко Максимовић
Његова комплексна уметничка визија испричана је из перспективе малог обичног човека који може живети у било ком делу света, чак, како каже, и у тим развијеним земљама, будући да су и они као и ми постали колонизовани, овога пута од великих фирми.
На питање каквим се ликовним и језиком визуелних уметности одговара на задату тему Бијенала „Странци свуда“, Денић објашњава да је главни фокус у казивању његове приче било – осећање.
"Малом обичном човеку из чије је перспективе настао рад остала су једино осећања. Кренуо сам из те перспективе са уверењем да последње што некоме можете да одузмете јесу осећања. И на осећање може да се утиче у покушају да се и оно колонизује, али то остаје нешто што вам нико не може одузети зато што полази дубоко из вас. Као и то осећање „бити странац“. Странац се може бити и у својој кући, у својој породици, у самоме себи, нема краја, не знамо докле може да иде то осећање самоће, односно неприпадности било коме.“
У Денићевој ликовној причи која је од данас пред посетиоцима Бијенала у Српском павиљону нема конкретног сценарија, нити задатости: то је простор задат сам по себи који се састоји од силних амблема.
„Колонијална изложба“, Александра Денића
© Sputnik
„Ти амблеми су нама јако познати. Они праве окружење на које ће свако реаговати на свој начин, али је пролазак кроз тај простор веома драматичан. Они који су пре одласка у Венецију погледали погледали рад, реаговали су веома бурно и јако интензивно. Дуго сам га радио, годину дана, баш зато што је комплексан по структури – то је 45 тона различитог материјала. До Венеције га је пребацивало неколико шлепера, а кроз канале 18 баржи. То је 40 људи монтирало преко две недеље. И сад се природно поставља питање за кога је направљен тај свет. Е, он је управо направљен за посетиоце, није прављен да се окачи на зид, да се сними или преведе у други медиј. И свако ће на свој начин да га доживи и тумачи јер нема правила за употребу, нити забрана. У оквиру тога што смо сви колонизовани он представља простор слободе.“
Једна од снажних илустрација тог света је фото-аутомат за црно-беле слике, чије светло сигнализира да је спреман за фотографисање, али слика нема. Нема их зато што смо сви ми невидљиви, поручује Денић:
„На једном од осам објеката колико садржи мој рад стоји реклама „Европа трејд марк“. У концепту бизниса човек је искључиво и само радна снага и онај који ће доћи нешто да плати. Ту нема никаквих осећања, као и у фото-аутомату на коме пише „фото блек енд вајт“. Као у свету где се све свело на црно и бело. Ви морате бити или на страни овога или на страни онога, ако навијате за један клуб аутоматски сте непријатељ оном другом. Нас стално уплићу са свих страна у то, а све је на крају крајева зарад неког профита. Тако да тај фото-аутомат има то – или је црно или је бело, фотографије не излазе, ту чак не постоји ни могућност да се убаци новац, не. Он сам ради за себе, а не само он, свих осам објеката имају огледала. Она су ту управо због тога да проверимо да ли ми стварно и даље постојимо.“