Како је настало Плутоново „срце“?

Обележје се назива „Томбо регија“ у част астронома Клајда Томбоа, који је открио Плутон 1930. Међутим, срце није само један елеменат. Деценијама не могу да се објасне детаљи у погледу његове елевације, геолошког састава и посебног облика, као и веома рефлектујуће површине која је светлија од остатка Плутона, пише Си-Ен-Ен.

У дубоком басену названом Долина Спутњик, који чини „леви режањ“ срца, налази се велики део Плутоновог азотног леда. Тај басен има размере од 1.200x2.000 километра, што је једнако отприлике четвртини Сједињених Америчких Држава, али такође има 3-4 километра нижу елевацију него највећи део површине Плутона. Истовремено, на десној страни срца такође постоји слој азотног леда, али много тањи.

Ново истраживање указује на то да је „срце“ направио неки катаклизмични догађај. Путем анализе која је укључивала нумеричке симулације, истраживачи су закључили да се неко планетарно тело пречника око 700 километара (отприлике двострука величина Швајцарске од истока до запада) сударило са Плутоном рано у историји ове патуљасте планете.

Симулације су показале да је планетарно тело вероватно ударило Плутон искоса. Језгро Плутона је толико хладно да је стеновито тело које се сударило с патуљастом планетом остало веома чврсто и није се истопило упркос врелини приликом удара, а захваљујући углу удара и малој брзини језгро ударача није потонуло у Плутонову унутрашњост, већ је остало као „мрља“ на њему, каже др Хари Балантин са Универзитета у Берну.

Међутим, шта се десило са планетарним телом након удара у Плутон? Негде испод Спутњика је остатак језгра другог масивног тела, које Плутон није сасвим „сварио“, каже проф. Ерик Асфог из Лунарне и планетарне лабораторије Универзитета Аризона.

Облик басена је резултат хладноће Плутоновог језгра, као и релативно мале брзине удара. Други типови бржих и директнијих удара направили би симетричнији облик.

Планетарне сударе обично посматрамо као изузетно силовите догађаје кад можемо занемарити детаље осим енергије, импулса и густине. Међутим, у далеком соларном систему, брзине су много мање, а чврсти лед је јак, тако да морате бити много прецизнији у калкулацијама.

Истражујући облик „срца“, научници су се такође усредсредили на унутрашњу структуру Плутона. Судар у раној историји Плутона створио би масени дефицит, узрокујући спору миграцију Спутњика према северном полу током времена док се планета још формирала. То је зато што је басен мање масиван од свог окружења, према законима физике. Међутим, Спутњик је близу екватора.

Раније истраживање сугерише могући океан испод површине Плутона, па би ледена кора изнад тог океана била тања у области Спутњика, стварајући испупчење течне воде и изазивајући померање масе ка екватору. Нова студија, пак, нуди другачије објашњење.

„У нашим симулацијама, сав Плутонов примордијални омотач језгра је измештен ударом и кад језгро ударача падне на језгро Плутона ствара се додатна локална маса која може објаснити миграцију ка екватору без океана испод површине“, каже др Мартин Јуци из Института за физику Универзитета у Берну.

Келси Сингер из Југозападног истраживачког института у Болдеру у Колораду и НАСА програма Њу Хорајзонс похвалила је рад на моделирању и развијању хипотеза, иако би волела да види „тешњу везу са геолошким доказима“. На пример, аутори нове студије сугеришу да је јужни део басена Спутњик врло дубок, а бројни геолошки докази указују да је југ плићи него север.

Истраживачи верују да нова теорија о Плутоновом срцу може допринети објашњењу формирања мистериозне патуљасте планете. Порекло Плутона остаје нејасно пошто се налази на ивици соларног система, а из близине га је проучавала само мисија Њу Хорајзонс.

„Плутон је велики чудесни свет са јединственом и фасцинантном геологијом, тако да су креативне хипотезе ради објашњења те геологије увек добродошле. Од помоћи би било више информација о Плутону испод површине. То се може постићи само слањем свемирске летелице у орбиту око Плутона, потенцијално са радаром који може да види кроз лед“, каже Сингер.