Уосталом, Кина је забележила импресиван раст БДП-а од 5,3 одсто. Док је истовремено Немачка, којој је Кина највећи трговински партнер, у рецесији из које евидентно нема јасног излаза. Већ, напротив, шеф једне од водећих немачких компанија, Маркус Кребер из РВЕ-а, преко „Фајненшел тајмса“ поручује да „нема изгледа да ће се немачка индустрија опоравити на ниво од пре избијања украјинског рата“ јер су високе цене течног гаса немачку економију, највећу у Европи, „ставиле у неравноправан положај“ у односу на све остале.
Што ће рећи да је стагнација још и бољи међу сценаријима који су у изгледу…
Очајничко путовање
А какав економски и политички однос то заузврат производи између Пекинга и Берлина, кинески домаћин учтиво је објаснио свом немачком госту када му је поручио да нема права да му држи лекције, и да нема снаге да му поставља услове: „Докле год се држимо принципа узајамног поштовања, тражења заједничких решења упркос разликама и учења једних од других, наши билатерални односи могу да наставе са стабилним развојем“.
Да би кинески „Глобал тајмс“ потом указао и на четири принципа односа на којима инсистира кинески председник: сарадња није ризик него гаранција стабилности и прилика за будућност; сарађује се на обострану корист, уз помоћ једних другима да успеју; опрезно против мера протекционизма; усклађивање ставова о питању мултиполарног света, дефинисаног као свет у коме мирољубиво коегзистирају различити системи и цивилизације.
Елем, на пут у Кину, већ други откако је ступио на дужност пре две и по године, Шолца је портал „Политико“ – власништво немачко-америчког крупног капитала – испратио описујући га као очајника, разапетог између онога што мора – да сарађује с Кином – и онога што не сме – да не послуша Америку која му командује да с Кином престане да сарађује као што је већ престао с Русијом. Па је зато немачка привреда и доспела у стање парализе, бедног расположења и велике несигурности, како описује водећи немачки економски Институт Ифо из Минхена.
А на све то и рекордно низак Шолцов политички рејтинг и несложна владајућа коалиција, па се чини да „Политико“ ипак не претерује кад у описивању Шолцовог поклоњења змају у неколико наврата користи поменуту реч очајање. И што је, ваљда, у складу с тим канцелара најважније земље Европске уније у Кини дочекала само једна заменица градоначелника. Макар то био и 30-милионски Чункинг. Тим пре што се из једног извештаја „Билда“ поуздано зна да Кинези пуно пажње поклањају протоколарним детаљима; на пример, столице за потписнике споразума у Пекингу биле су обележене са 1 и А, како би се избегло да било ко буде стављен на место 2 или Б.
Две немачке зависности
Овакво протоколарно понижење – шта год да је било његов формални разлог – Шолц је морао да истрпи јер је, напросто, Немачкој Кина неопходна.
„Трговина с Кином доноси нам просперитет и практично је незаменљива у кратком року“, опомиње Мориц Шуларик, председник угледног Килског института за светску економију, док ће Ралф Томас, финансијски директор „Сименса“, за „Фајненшел тајмс“ опоменути и да ће немачким произвођачима бити потребне деценије да смање зависност од Кине. Уосталом, „Фолксваген“, на пример, у Кини оствари 50 одсто своје укупне продаје, а немачке компаније су у ту земљу прошле године инвестирале рекордних 12 милијарди евра.
„Нажалост по Немачку, Кина јој је и даље потребна“, констатује „Политико“ док са друге стране, без ироније и уз мањак свести да то није нормално, указује како „Сједињене Државе, велики заштитник Немачке, врше притисак на Берлин да ’де-рескира’ свој однос с Пекингом“, те да „зависност Немачке од САД у погледу безбедности значи да она неће имати избора него да на крају попусти под америчким притиском да се окрене од Кине“.
Прекомерни капацитет
Једноставније речено, Немачка је окупирана земља и зато ће морати да уради оно што јој окупатор – Америка – нареди. Управо је зато Шолц сада у Кини као папагај понављао оно што је пре њега у Кини говорила америчка министарка финансија Џенет Јелен, оптужујући свог главног економског конкурента за прекомерне произвођачке капацитете.
Кина је те оптужбе, преноси „Блумберг“ речи једног учесника састанка, одбацила као „лажне вести“ – што потврђују и објективни подаци о искоришћености индустријских капацитета и инвентарима који су на нивоу САД – да би Си Ђинпинг, изазивачки, свом немачком госту пружио руку помирења, рекавши да „узајамно корисна сарадња Кине и Немачке не представља ’ризик’“ – као што тврди Америка у покушају да их раздвоји – већ „гаранцију стабилности билатералних односа и прилику за будућност“.
Да ли ће Немачка искористити ту прилику? Зашто Америка то не жели? И како ће Кина на то реаговати?
О овим су питањима у „Новом Спутњик поретку“ говорили некадашњи дописник наших медија из Кине Милорад Денда и аналитичар Бранко Павловић.
Погледајте видео: