Четрдесетак портрета безимених мушкараца и жена који нас посматрају, осмехују нам се мамећи нас у непостојеће светове инспирисане прохујалим епохама, сновиђењима и мотивима из бајки, београдска публика може да погледа до 5. маја.
Сликар Славко Крунић
© Милан Ђаков
Пред нама су јунаци чија су лица заокругљена, издужена, изобличена на разне начине, али уз очигледну симпатију уметника према њиховим унутрашњим слабостима и крхким бићима. Обједињени су насловом „Та дивна неостварења“, којим је Крунић, како каже, желео да задржи дозу наивности и необавезности у односу према свету.
„Пошто волим да се играм речима, свако моје дело има посебан назив, а самим тим и изложба. Она треба да подстакне племениту помирљивост и оно чему нико од нас није склон, а то је признавање грешака. У једној својој монографији користио сам цитат који би могао да објасни оно што сам желео: Били Холидеј је на једној својој проби, када је неко из ансамбла одсвирао погрешан тон, рекла: 'Грешка је друго име за новооткривену лепоту'. Можда ће звучати чудно, али мене људске слабости мотивишу да стварам и ја покушавам да их идеализујем. Ликови које желим да прикажем су, заправо, жртве својих неостварених амбиција, њихово несвесно уништавање би требало да нам пробуди симпатије, како би у нашим очима они постали хероји“, објашњава Крунић у разговору за Спутњик.
Ветроловка, 2022. акрилик на медијапану, Славко Крунић
© Милан Ђаков, из колекције аутора
Многи од ликова из Крунићевог универзума долазе из прошлих епоха, одевени су у ренесансна одела, смештени у геометрију ренесансних композиција и с ренесансним пејзажима у позадини.
„То су, уствари, мотиви који мене асоцирају на бајку, јер волим да залазим у поље фантастике. Реч је о имагинарним портретима, а ако сликарска поетика залази у поље фантастике, добро је да уметничко дело баца у сенку аутора. Волим да сам у тој сенци, да сам дистанциран од свог рада. Бајке су универзалне управо зато што је аутор у другом плану, или чак и непознат. Често сарађујем с писцима, замолим их да они напишу измишљену причу о ликовима које сликам, а они их, може се рећи, конзервирају, чувају од заборава. Притом, мени праве дистанцу која ми је важна, како би моје слике постале самосталне“, прича Крунић.
Ликови које представља на својим платнима су, како каже, сањари, на шта упућује и израз „неостварења“ из назива изложбе.
„Назив изложбе асоцира на наслов документарног филма који је рађен године када сам и ја рођен, 1974. године, 'Та дивна створења'... Хтео сам да се поиграм, тражио сам неку нелогичност и онда ми се јавило нешто што је изражено цитатом који прати изложбу: 'Сваки неостварен сан отвара пут за нова, можда бескрајна сањања'“, наводи аутор.
Миротворац, 2022. акрилик на платну, Славко Крунић
© Александар Дамњановић, из колекције аутора
Крунић каже да, иако његова дела нису блиска свима, многи се идентификују с његовим јунацима, препознајући себе у њиховим лицима.
„То нисам очекивао и пријатно ме је изненадило јер показује да је овај непостојећи свет ипак присутан. Када сам почињао овај циклус много је било драстичнија та асиметрија, једно око је увек било доминантније, што је тим ликовима давало посебну енергију и оживљавало их. Ти ликови свакако воле да комуницирају, они траже посматрача. Лове поглед“, каже наш саговорник.
Крунић прича да му се дешавало, „срећом, ретко“, да људи од њега траже да их представи на својим портретима. Томе се, ипак, одупире јер не воли да прави компромисе и да остаје без нужне дозе слободе коју има када креира непостојеће ликове.
Посебну пажњу на изложби привлачи серија углавном женских портрета смештених у кутије сардина.
„Тај циклус сам почео 2014. године, то је било изложено у Галерији 212. Ти ликови су на неки начин и скривени ту, а имају и посебну слободу. Тај њихов оклоп сугерише да они могу да посматрају свет с већом дозом поверења, некако су заштижени тим 'оклопом'. На првој изложби су били само женски ликови и онда је покојни новинар Бата Љубишић дао интересантно тумачење да су то антиципирани женски хирови, вероватно због наслова које сам давао, а то су били 'Хладна трајна', 'Нафталинска овисница' и слично“, напомиње Крунић.
На питање да ли у данашњем свету, обележеном ратовима, климатским променама, технолошком револуцијом, кроз свој уметнички рад тражи одговоре, решења, бекство од стварности или нешто сасвим друго, Крунић истиче да уметност свакако види као делатност која је позвана да човека пробуди и да код њега подстакне запитаност.
„Често ме питају да ли имам дозу страха да ће савремена технологија утицати и бацити у сенку класичну уметност, а ја се онда сетим приче Слободана Новаковића и његове књиге 'Мртви' у којој описује своје пријатеље. Међу њима је и књижевник надреалиста Душан Матић, који му је био професор на ФДУ. Новаковић се присећа да су као студенти, у жељи да буду револуционарни, желели да избаце оперу из позоришта јер је застарела. Матић је то чуо и рекао: 'Децо, позориште и опера су једино место где ћете моћи да видите мртвог како пева“ и тако им је пробудио симпатије, те су одустали од те идеје. Мислим да уметност то треба да ради, да нас враћа у неку чак и непостојећу реалност, да нам је нуди, ако баш треба да направимо отклон од реалности која нам се не свиђа. Уметност треба да буде неко фино уточиште“, закључује Крунић.
Патрон кабареа, 2022. акрилик на платну, Славко Крунић
© Милан Ђаков, из колекције аутора