Не сме да се заборави геноцид над Србима – и то је део идентитета нашег народа

Сећање на страдалнике Другог рата обележава се на датум када је група заробљеника усташког логора смрти Јасеновац-Доња Градина покушала да изведе пробој и побегне од хрватске каме.

Обавеза према будућим генерацијама

Поред директора музеја Дејана Ристића и управитеља фондације Музеја жртава геноцида Станка Дебељаковића, у амфиеатру Народног музеја говорили су министар просвете Славица Ђукић Дејановић и историчар Вељко Ђурић.

Ђукић Дејановић је истакла да је Србија одувек тежила миру, залагала се за правичност, толеранцију и помирење, али и да има моралну обавезу према свим жртвама да се на неупитан и веродостојан начин утврде чињенице, како њихова страдања никада не би била заборављена.

Неговања културе сећања на невине жртве представља нашу обавезу и опомену за будуће генерације, како се таква не дела не би више никада поновила, рекла је Ђукић Дејановић.

Обележавање Дана Музеја жртава геноцида у Народној библиотеци Србије, 2024. година

Братство-јединство уместо културе сећања

Вељко Ђурић, историчар и дугогодишњи директор Музеја жртава геноцида, као и један од водећих стручњака за тему страдања српског народа у Другом светском рату, истакао је да се геноцид над Србима у Независној Држави Хрватској не може тако лако одвојити од геноцида над Јеврејима у нацистичкој Немачкој.

Ђурић наглашава да су усташе у својој држави копирале нацисте у решавању јеврејског питања, иако им сами Јевреји нису били приоритет. Њихов главни проблем били су Срби и, уместо Давидових звезда, за њих је постојала посебна трака са словом „П“ – православац. Хапшења, депортовање, концентрациони логори и протеривање биле су њихове одлике.

Две паралелне равни у мојој причи јесу те да су Немци нацисти, а Хрвати усташе... Нацизам је био основни покрет који је имао велику подршку у немачком народу... Усташки покрет је имао подршку великог дела хрватског народа, а нарочито међу припадницима римокатоличке цркве фрањевачког реда. Нацистичка пропагандистичка теза била је та да између Немаца и нациста нема никакве разлике. Исто то су понављале усташе, говорећи да нема разлике између Хрвата и усташе.

Часне сестре са усташама у логору Стара градишка 1942. године

Трећи рајх је, објашњава Ђурић, била индустријски развијена земља, што се одразило на форме и обим терора, као и природу злочина. Хрватски злочин је био примитиван и без технологије, док је нацистички терор подразумевао постојање планова, наредби, извештаја, пописа жртава, статистике… Усташки терор се темељио на усменим одредбама, одвијао се без икаквог плана, а егзекутори су били обичне банде. Усташки злочини се могу поредити са оргијама насиља, обогаћеним примитивизмом и осветничком традицијом, рекао је Ђурић.

Нацисте је одликовала систематичност, терор је био безличан, злочин и жртве се нису познавале. Њихова мржња је била хладна и апстрактна. Усташки терор је био непосредан, острашћен и личан, јер су се злочинци и жртве често познавали. Били су комшије и рођаци.

Основни проблем, истиче Ђурић, био је тај што су Немци после Другог рата прошли денацификацију, док никаква „деусташизација“ није постојала против Хрвата. Уместо тога, каже он, добили смо политику братства и јединства, односно, каже Ђурић, релативизацију злочина.

Српска деца у усташком концентрационом логору у Сиску

Битно је да деца знају

Професорка историје у 12. београдској гимназији Татјана Хаџи Петровић повела је матуранте на дан обележавања Музеја жртава геноцида. Ђаци су, испунивши пола амфитеатра Народне библиотеке, седели мирно као „бубице“, слушајући говоре и гледајући црно-беле архивске снимке Другог рата.

Професорка Хаџи-Петровић је рекла за Спутњик како им ово није први пут да слушају о геноциду над сопственим народом, али да је забрињавајуће колико младих у Србији реч „геноцид“ препознају кроз страдање само јеврејског народа, а не и сопственог.

Ако имају историју у школама, то подразумева првенствено да имају свест о сопственом идентитету. Наравно, у контексту историјске истине морамо знати чињенице о страдању свих народа, али првенствено о страдању сопственог народа. Истина је једна и не можемо правити градацију истине. Истина је једна и ђаци у истини морају да спознају своје место у садашњости, а да би разумели своје место у садашњости, морају знати место свог народа у прошлости, рекла је професорка Хаџи Петровић за Спутњик.

Матуранти 12. београдске гимназије са професорком историје Татјаном Хаџи Петровић на обележавању Дана Музеја жртава геноцида 2024. године

Она сматра да је познавање сопствене прошлости битно не само зарад једне оцене у дневнику, већ зарад психичког стања сваког младог човека – да зна ко је, шта је, одакле је, који су му корени… јер ће са тим сазнањем лакше корачати кроз живот. Нема прилагођавања историје, каже професорка, као што нема ни прилагођавања истине.

Њен ђак, матурант Марко Јовановић, прича како је битно да се овакви скупови посећују, како би ученици што више о њима научили. Он верује да превише занемарујемо део сопствене историје који подразумева страдање.

Занемаривање је једна велика грешка. Видели смо након јасеновачког логора шта се дешава када се историја заборави, када се поново десио геноцид над Србима у Хрватској 1995. године, под називом „Олуја“. То је био само један од примера како се историја понавља. Да смо знали и памтили, да смо били свесни ситуације, можда се све то баш тако не би ни десило, рекао је Марко за Спутњик.

Матурант 12. београдске гиманзије Марко Јовановић са професорком историје Татјаном Хаџи Петровић

За њега је идентитет оно што јесмо, шта свесно или несвесно носимо у нама, оно што нас чини и обликује. Без идентитета, каже он, губимо свест о томе ко смо и шта смо.