Главни јунак новог Водоласкиновог романа, који је објавио Службени гласник, јесте архивиста и службеник Градске библиотеке Санкт Петербурга Исидор Чагин, који има јединствен дар да може да памти текст, ма колико да је компликован, и да га се сети кад год пожели. Његов таленат је, међутим, и његов усуд, јер је лишен могућности да заборавља.
“Чагин има и озбиљну фалинку: не може да памти лица због њихове променљивости, односно емоција која лица одражавају. Он је биће које може да се поузда само у чињенице, у спискове, у свет који је уређен и сталан, и у којем нема места за импровизације”, истакла је Љубица Арсић на промоцији.
Према њеним речима, Водоласкин кроз Чагинову судбину проблематизује савремени свет у којем је значај информација подигнут на врло висок ниво, иако су оне лишене онога што је човеку најнужније, а то је разумевање.
“Човек није биће чињеница, информација, већ је биће идеја. Њему информације служе да их пореди, да их на неки начин процесуира, да о њима размишља и да их промишља, не да их класификује, него да ствара оно што је, према Водоласкину, веома битно - систем моралних начела, као својеврсни бедем који нас штити од хаотичности овог света. Свет је неухватљив и не може се ставити под контролу никаквим уређеним списковима. а догађаји су подложни машти, мистици и интуицији”, наводи Љубица Арсић.
Она истиче да, иако је на први поглед пред нама криминалистички роман који читамо у једном даху како бисмо сазнали каква је коначна судбина главног јунака, шпијуна у совјетској епохи, роман “Чагин” представлља дубокоумну и уметнички квалитетно изведену књигу о савременом свету.
Насловница романа "Чагин" Евгенија Водоласкина у издању Службеног гласника
© Sputnik / Валентина Булатовић
Нове димензије вечитих тема руске књижевности
Водоласкин се, према оцени Арсићеве, ослања на своје велике књижевне претке, попут Гогоља, Достојевског, Булгакова и других, откривајући нове димензије свих великих тема којима се руска књижевност бави.
“Овде ћемо приметити доста алузија на Гогоља, на његову анализу прошлости, односно баналности свакодневног живота која је, према његовом мишљењу, основа свеколиког зла. Можемо да га повежемо и с Достојевским и његовим ‘ Злим дусима’, али и Булгаковом који активира тезу да човек не може да верује само у оно што види”, каже Љубица Арсић.
Према оцени Радмиле Мечанин, “Чагин”, као и друга друга Водоласкинова дела, говори о томе да је време испреплетано и недељиво.
“Водоласкин је романом ‘Лавр’ први пут скренуо пажњу на себе и на своју особеност, написавши неканонско житије у 21. веку. Он је и тим романом показао да време не постоји у оном облику како га ми перципирамо и да је оно, заправо, континуум, а да прошлост, садашњост и будућност постоје само у нашој перцепцији јер ми то не можемо другачије да схватимо”, истиче Радмила Мечанин.
У свакој од Водоласкинових књига, напомиње она, постоје временске аномалије, у којима се мешају прошлост, садашњост и будућност.
“Јунак је човек који не може да заборавља. Ако узмемо да је прошлост конзервисање догађаја и да се тих догађаја у принципу треба ослобађати, онда то није никакав дар него божја казна. Постаје му проблем како да се ослободи своје меморије и постаје потказивач, издајник. Кајање, метафизика времена и љубав су мотиви који се преплићу и у другим књигама Водоласкина, а овде су дати у још већем пачворку од четири приче и четири лика”, наводи Радмила Мечанин.
Евгеније Водоласкин (1964) рођен је и одрастао у Кијеву. По образовању је филолог, историчар књижевности и стручњак за стару руску књижевност. Живи у Санкт Петербургу и ради на Институту за руску књижевност. Аутор је романа “Соловјов и Ларионов” (2009), “Лавр” (2012), “Авијатичар”(2016), “Бризбејн” (2019) и других дела.
Добитник је бројних престижних руских књижевних признања. Роман “Чагин” добио је награду “Велика књига” за 2023. годину.