Односи на Балкану поново су узаврели, а поновно таргетирање Срба као криваца за све што се дешава, личи на период пре и током деведесетих, што је тада кулминирало грађанским ратом на простору бивше СФРЈ.
Ко, како и зашто поново свађа цео Балкан и окреће све од Вардара, па до Триглава против Срба и Србије?
Већ виђена политика Запада
Чињеница да се управо то дешава је на претек - почев од предлога да се такозвана држава Косово прими у пуноправно чланство Савета Европе, па до покретања Резолуције о наводном геноциду у Сребреници коју су подржали и БиХ али и Северна Македонија која је одустала до пројекта Отворени Балкан. Хрвати нису никада ни стали са нападима на Србију, и Словенци који су управи повели дипломатски рат против Београда.
Због свих процеса, и Босна и Херцеговина готово да је на ивици распада, а западни играчи опет су искључиво на страни политичког Сарајева, а против републике Српске.
Никола Шаиновић, некадашњи премијер Србије и потпредседник владе СР Југославије, каже да се не ради о случајности већ да су у питању недовршени пројекти Запада усмерени ка урушавању Србије као јединог фактора са ових простора који не би могао никада да ратује против Русије.
„Да би смо имали реалну оцену шта се сада догађа морамо да се мало вратимо у назад, на године пред Титову смрт. Тада су сви расправљали шта ће бити са СФРЈ после Тита, али то је само сегмент јер је главна тема била распад Варшавског пакта и заузимање позиција за ту нову слику Европе. У том контексту Запад на овај наш простор враћа све које је чувао као што су усташки покрети, албански сепаратисти… Тако се све после Титове смрти осамдесетих покренуло. Како би рекао наш народ, воз је још тада изашао из станице,“ каже Шаиновић.
Наставак деинтеграције српског фактора
Наравно, додаје Шаиновић, све се усмерава тада ка светском догађају - паду Берлинског зида, када кретање са истока на Запад почиње на свим фронтовима.
„Војним, политичким, економским субверзивним средствима се креће јер законитост каже да велика империја не прашта слабости супротне империје. Односно, империји која попусти она друга узима простор. И то почиње одмах. И ево данас смо стигли, до Донбаса и рата и Украјини. А овде на Балкану је слика замишљена тако да се формирају сегменти републике помоћу којих ће се разбити српски фактор као доминантан кохезиони фактор Југославије. Наравно, тиме и ЈНА у којој је био доминантан такође српски фактор због бројности и официрског кадра. Дакле, план је био да се формирају нови савези који би се заснивали на потпуно супротној ситуацији од Другог светског рата. Зашто? Зато што је Други светски рат био рат против Немачке, а од пада Берлинског зида почиње рат против Русије, а Срби нису били у томе њихови савезници, док делови бивше Југославије јесу. И тако настају државице по плану да се Југославија подели на осам делова, дакле, не само на шест република него и на две покрајине Косово и Метохију и Војводину. Јер у оно време свако ко је имао председника и Скупштину, а покрајине су то имале, могли су да прогласе независност,“ подсећа Шаиновић.
Балкан не сме да буде свој
Тај план је, напомиње наш саговорник, највећим делом реализован, али није завршен, и ту долазимо до садашњости.
„Остало је да се бране Република Српска, Војводина, КиМ у политичком смислу јер милим да је војна одбрана још далеко. У оквиру тога сваки покушај да се направи некаква унутрашња кохезија на Балкану, дочекује се на нож. На пример, аналогија са идејом Отворени Балкан је идеја из 1997. Године, а то је Критска конференција. Уз помоћ Грчке и наше организације после Дејтонског споразума када смо покушали да кажемо да је затворен последњи рат на Балкану, и да је Дејтон мир за свагда и да више нема ратова. Тада смо успели 1997. да на Криту организујемо конференцију на које смо позвали све Балканске земље. Сви су се са одушевљењем одазвали чак и државе које су још тада биле у НАТО, и сви су дошли и није било ни једне велике силе. Дакле, само ми,“ подсећа наш саговорник.
Шаиновић каже да је наслов те конференције био „Балкан балканским народима“, дакле, наслов који се увек враћа из пепела кад је реч о Балкану.
„Тада су настали договори економски, инфраструктурни, технолошки, телекомуникациони, отворене су политичке консултације… Све је те `97. кренуло, направљене су радне групе, седнице су се селиле из града у град, све негде до половине 1998. док Американци нису напустили Ибрахима Ругову и подржали ОВК,“ напомиње Шаиновић.
Тада је, истиче Шаиновић, све што је било створено 1997. године и сва сарадња, погашено нагло, као на дугме, а сви резултати и комуникације са ученицима Кринске конференције прекинути су.
Аналогија са деведесетим
„Једноставно, чим се Америка преструктуирала на ОВК, све је погашено. Исто је и сада. Сетимо се са којим су ентузијазмом и Северна Македонија и Албанија прихватили идеју Отворени Балкан. И то је могло да траје све док се у западним центрима није показало да рат у Украјини прети да се заврши не по њиховом, и да настаје нови однос снага у Европи и да онда Балкан, да тако кажем, остаје политички замрзнут у ситуацији у којој је сада. Да се то не би десило, они покрећу стари већ виђени план, да забране све балканске интеграционе процесе или да их окрену у супротном смеру, пусте Аљбина Куртија да ради ствари које чак нису биле дозвољене ни Тачију ни Харадинају у послератном периоду, и које им не би пало ни на памет,“ напомиње Шаиновић.
Сада Курти ради све то у „четвртој“ брзини, додаје наш саговорник, и има за то немерљиву подршку.
„Бриселски и сви други преговори служе да ми преговарамо док он гази преко свих норми и споразума. Он је показао да забрана употребе динара није циљ на КиМ већ средство да се онемогући функционисање било којих српских институција на КиМ које су у вези са Београдом. Дакле, ако им онемогућите да буду финансиране оне ће да се угасе а да Приштина нигде није прогласила да морају да се угасе… То је план на делу, а идеја да се сада подстакне Бошњачки део да предложи Резолуцију о Сребреници у УН-у има за циљ да ионако закувану ситуацију, доведе до апсурда и да се РС испровоцира да повуче радикалне потезе да би се поново стекло „оправдање“ да Запад прозове и РС а самим тим и Србију да повлачи радикалне потезе,“ објашњава Шаиновић.
То је технологија која се, закључује он, примењује и за коју не види да ће ускоро да стане док са друге стране не види ни могућност неког компромиса. Он оцењује да ће то да траје и да ће исцрпљивати српски фактор а пошто немамо куд назад, мораћемо томе да се супротставимо сопственом жилавошћу.