Симбол доброте опет окупирао Србију, али стручњаци позивају на - опрез /фото/

Некада реткост, највећа и најлепша водена птица, симбол доброте и благости, инспирација уметницима, поново улепшава воде и небо Србије. Иако се чини да је одувек ту, бели лабуд се заправо вратио.

Даница Вељковић, ветеринар Друштва за заштиту и проучавање птица Србије за Спутњик каже да за ову лепоту захвалност дугујемо британској краљевској породици:

"Од тридесетих до осамдесетих година прошлог века лабудови су били јако изловаљавани, људи су их јели. Популација је дошла до критичног нивоа, претио им је нестанак. Краљевска породица у Великој Британији их је заштитила, па се бројност постепено повећавала".

Овај пример следиле су и друге земље северно од Србије, лабудови су заштићени, тада су почели и да се чешће јављају у нашој земљи.

"Прво гнежђење је забележео 1984. године. Од тада и расте њихова бројност коју сада примећујемо, не само у Београду, све чешће су и у градовима који поред река имају кеј. Људи их хране. Ако одете у мања места, где се ређе хране лабудови, ту ћете их ређе и видети. Једноставно, преферирају станишта где људи шетају и хране их".

Вељковићева додаје да је порив људи да нахране лабудове леп и да га је лако разумети, али, верујући да чине добро, заправо убијају ове божанствене, али и друге птице, хранећи их хлебом. То никако не треба радити.

"Када узмете у руке хлеб натопљен водом и гњечите га, он се грудва. У желуцу ових птица, али и голубова, прави се грудва. Она прави поремећај у варењу и може изазвати угинуће. Хлеб никако и због соли које су у њему. Због њих може доћи до метаболичких обољења, дисбаланса који могу довести кривљења крила и сличних деформација", истиче и додаје да су искривљена крила код појединих јединки у градовима видљива голим оком.

Лабудови се у природи хране искључиво зеленилом, једу речно или барско растиње. Ако баш не можете да обуздате жељу да нахраните ове предивне птице, на реку понесите необрађена зрна кукуруза. Кокице никако. Можете понети и купус. Са уживањем ће лабудови појести и свеж грашак.

Наша саговорница ипак додаје да нема потребе за храњењем лабудова, али и других птица, оне се одлично сналазе и без помоћи људи.

"Најбоље је уопште не прилазити дивљим врстама, наручито лабудовима и другим птицама водених станишта. Могу бити заражене птичијим грипом који може мутирати и прећи на човека. У Србији није било таквих случајева, али то је могуће. Такође, вирус је склон мутацијама, па може доћи и до преласка на псе".

Лабудови који живе код нас укрштају се у сродству због мањка јединки који је настао пред њихово истребљење, због тога њихов имуни систем није најбољи, склони су разним болестима.

"То смо могли да видимо и прошле зиме када је птичији грип однео велики број јединки. Сваке године преко сто лабудова угине од птичијег грипа, али угрожавају их и други фактори. Знатно мањи у односу на заразне болести, али велики број њих угине и услед лоше исхране".

Вељковићева се у Друштву за заштиту и проучавање птица бави утицајем птичјег грипа на ове птице. Посебан опрез још једном саветује ако смо поред реке са децом. Лабуд, не само да може да их повреди, ако се осети угроженим, ако га деца уплаше. Птичји грип се преноси блиским контактом, а деца су имунски слабија од одраслих.

Ипак, додаје да лабуд ретко напада људе, искључиво у ситуацији када се осећа угрожено, ако неко иде ка њему. Није територијалан, али гнездо ће сигурно бранити. Даће вам и шансу да се склоните, прво ће шиштати, да вас упозори на напад.

Људи су одувек јели лабудове, а када су готово истребљени, сматрани су специјалитетом. Били су обавезна храна на енглеском и руском двору.

"Између тридесетих и осамдесетих година прошлог века, када је било нормално ловити их, тада су сматрани и посним, зато што су у воденом станишту. Звучи невероватно, али писани докази о томе постоје".

За очекивати је да и данас у Кини једу лабудове, има их на трпезама, али нема узгоја зарад конзумације. Кинези њихово место не сматрају претерано укусним.

Евидентно је да је лабудова у Србији све више. Буквално су запосели поједине површине Саве и Дунава, а могуће је видети три врсте. Међутим, само се лабуд грбац гнезди у нашој земљи, остали су овде у пролазу. Поред белих, ту су и црни и црноврати лабудови који живе на другим крајевима света.

Вељковићева каже да може доћи до додатног пораста броја јединки, зато што нема грабљивице која би их угрозила, али природа га ипак балансира.

"Имамо поменути моменат уског грла што се тиче генетике. Размножавање у сродству смањује њихову бројност, умиру због аномалија. Косе их и вирусне и бактеријске болести којих је све више због промене климе. Генетика је утицала на њихов имунитет. Зато још једном молим све, не храните лабудове хлебом. Не храните их уопште", поручује Вељковићева.