Мештани неких од најлепших дестинација све чешће, гласније и масовније устају против туризма и начина на који он утиче на њихову средину, привреду и живот. Само на Канарским острвима против масовног туризма је крајем априла марширало 57.000 људи. Ова острва броје 2,2 милиона становника, а само прошле године посетило их је 16 милиона гостију. Венеција је пре неколико дана увела наплаћивање за улаз у град, како би смањила притисак на свој град који тоне под тежином масовног туризма.
Демонстранти објашњавају да се не боре против туриста, већ против туристичког система који не помаже земљама и градовима домаћинима, а који штети ресурсима и чини економију мање стабилном. На неким местима и до 40 одсто становника ради у туризму, што привреду осиромашује, а економију чини нестабилном. Долази до несташице станова, превелике буке, загађења, скакања цена намирница и живота, а ресурси су смањени због потреба туриста. Нека острвска места се чак суочавају и са несташицом пијаће воде, јер је хотели црпе до изнемоглости.
Животни век једне дестинације
Економиста и универзитетски професор Бојан Димитријевић сматра да ове покрете не треба називати антитуристичким, јер је до сличних протеста и из истих разлога долазило и раније, и да се тај појам у туризму назива „животни век једне дестинације“. У њеном животном веку, постоји успон, њен врхунац и засићење том дестинацијом. До засићења долази онда када садржај и број гостију почиње да буде толико интензиван, да смањује задовољство боравка у самој дестинацији.
У мери у којој дестинација губи на атрактивности, људи почињу да је напуштају и после те тачке у времену, та дестинација, шта год ви радили, губи своју привлачност и чар. Као што све друго има свој животни век, па траје одређено време, тако и дестинација има свој животни век, ако се претера са садржајем и бројем гостију, рекао је Димитријевић за Спутњик.
Понашање аутохтоног становништва је најбољи показатељ да је тачка атрактивности дестинације пређена и тада реагују како људи који живе на том подручју, тако и гости, објашњава наш саговорник. Гостима се смањује задовољство, немају где да паркирају, прошетају, морају да чекају у реду да седну у кафану, потребно је месецима унапред резервисати и дебело платити ресторане, музеје, локалитете... То су све манифестације поменутог засићења.
Сви путеви воде у Рим
© Фото : Спутњику уступио Миомир Кораћ
То вам је и пример Златибора, где полако долази до засићења. Када гости долазе и њихов број се стално повећава, крене да се повећава број хотела, повећан садржај разних врста атракција, гостију је све више и онда је једног тренутка број тих гостију толики да имате проблем становања, паркирања, транспорта, комуникације гостију, свуда је гужва и пренатрпано, а дестинација полако губи на атрактивности.
Опада квалитет живота
Локално становништво такође бива незадовољно због тога што се њихов квалитет живота смањује и то није никакав антитуризам, већ се заправо ради о једној врсти израженог незадовољства оним што се дешава у сезони и током боравка гостију у родном месту мештана.
Као што отварање једне дестинације представља њен развој, успон, а врхунац доводи до тога да многе породице, места, људи имају користи од тога, тако и засићење дестинацијом постепено доводи до опадања економских перспектива. У мери у којој једна дестинација због пренатрпаности постаје постепено све мање атрактивна, смањује се број гостију, а са смањењем броја гостију, смањују се и приходи. Са смањивањем прихода смањује се запосленост, корист и профити.
Фиренца – панорама
© Sputnik
Дакле, ако нека дестинација временом потпуно замре, онда то такође има негативне последице по локално становништво. Димитријевић објашњава да би требало циклус врхунца и пада дестинације избећи што је могуће дуже, јер ако до њега дође, онда је то врло често незаустављиви и неповратан процес.
Никоме више није занимљиво
Постоје дестинације које, не водећи рачуна о томе, временом саме смањују своју атрактивност. Људи у почетку долазе у њих, али временом престану, нарочито ако се појави нека конкурентска дестинација којих има све више и више широм света.
Венеција и то увођење закона да се улаз у град плаћа добар је пример, јер очигледно да њихова градска инфраструктура не може више да издржи толики прилив гостију и по разним основама почиње једноставно да отказује. Када на одређеној дестинацији уведете превелику таксу, онда она сама по себи делује дестимулативно.
Уметност развоја једне дестинације, каже Димитријевић, огледала би се у томе да се њен век трајања продужи, али да се не претера са садржајима, јер су они ти који почињу да делују дестимулативно.