Међутим, древне Маје имале су прилично другачији поглед на напукла огледала. Током првог миленијума Маје су користиле таква огледала, у градовима од јужног Мексика до западног Хондураса, као канале за натприродну комуникацију, а не као козметичко помагало, пише Џејмс Л. Фицсимонс, професор антролопологије на Мидлбери колеџу, за портал Конверсејшн.
„Уместо да их праве од стакла, већина огледала древних Маја направљена је од мрачних комада полиране руде гвожђа залепљене у мозаик на парчету камена или дрвета. Племићи су носили огледала на леђима, постављали их на тронове и унутар гробница. Користећи халуциногене, ови племићи су зурили у свој одраз трагајући за мистичним искуством. Пукотине између делова стварале су разбијени и измењени одраз, кроз који се веровало да људи могу да комуницирају са узвишеним бићима. Племићи су се надали да ће наћи мудрост у земљи иза огледала, коју су повезивали са боговима, прецима и другим духовима“, наводи професор.
Уметници су, како додаје Фицсимонс, често представљали ове духове као фантастичне звери и химере на сликама и скулптурама. Некад су приказивали и племиће како причају са химерама, некад су оне биле посредници у разговору са боговима и прецима.
Зграда са три улаза
„Ови разговори дешавали су се у сновима, трансу, током халуцинација, најчешће су оба бића користила огледала. Уметници Маја представљали су те разговоре као чудесне и застрашујуће, понекад и хировите. Најдетаљније интеракције између богова и смртника представљене су на скулптури у Јаксчилану, у мексичкој држави Чијапас. Натписи показују да је у 8. веку владар направио зграду са три предња улаза. Уместо дрвених користио је надвратнике од камена. Они формирају триптих на којем су описани различити догађаји у животу краља и његове жене, укључујући и пријем код њиховог бога заштитника“, пише Фицсимонс.
„Ова зграда у Мексику, сада позната као Структура 23, нажалост је остала без оригиналних скулптура. Прве две – надвратник 24 и 25 – налазе се у Британском музеју, а трећи – надвратник 26 – у Музеју националне антропологије у Мексико Ситију. У оба музеја они висе на зиду, али у класичном периоду људи би их гледали одоздо“, додаје он.
„Речи и слике на надвратницима 24 и 26 описују оно што се верује да се догодило пре и после пријема код бога. Слике на надвратнику 24 показују владара како држи запаљену бакљу док његова жена изводи болан ритуал – провлачи танки, опсидијаном прошарани канап кроз језик. Овај ритуал са фрагментима охлађене лаве, за које се веровало да су спиритуално набијени, довео би до губитка много крви, што приказују капи око њеног лица. Њена крв капље и у посуду коју би требало да запали краљ“, објашњава професор.
Како каже, надвратник 26 показује последице.
„Краљ и краљица стоје заједно. Иако још крвари, краљица даје супругу церемонијални шлем и припрема га за битку. Иако је визуелно занимљиво, ове акције су део обичног света. Међутим, на надвратнику 25 све се дешава на другом месту. Визуелно, он разбија границе између реалности и фантастике. Слика приказује дим који се диже из посуде, из дима се појављује велика змија. Она има две главе, кроз које бог путује, од свог света до краљичиног. Некад је овај бог можда био стварна особа, мумифицирана после смрти, али је сада деификовани ратник који излази из змијских чељусти. Надвратник 25 приказује како скида маску док краљица држи лобању на руци“, наводи Фицсимонс.
Вођство мртвих
Он додаје да текст наглашава да она тражи савет и вођство мртвих, али скулптура не открива шта је рекла.
„Постоји једно изненађење, надвратник 25 написан је уназад и највероватније је дизајниран да се гледа кроз мајанско огледало. Речи и слике биле су наопако јер је посетилац веровао да је из људског света дошао у простор натприродног. Ове слике направљене су за интерактивно искуство, где је древни посетилац фигуративно путовао у земљу иза огледала. Могао је да види шта су богови видели, али и шта су видели људи. Гледајући напукло огледало, могао је да искриви границу између људског и божанског. Иронија је што иако данас говоримо о интерактивности, ове натписе и скулптуре Маја представљамо као ренесансне слике – качимо их на зид, а не као врата ка другом свету како је то некад изгледало. Посетиоци не виде изузетан, застрашујући и хировити свет натприродног како су то намеравале древне Маје“, навео је Фицсимонс.
Погледајте и: