Такво приземно лицемерје чини се да је достигло своју трагикомичну метастазу баш док је у српској престоници боравио један од најмоћнијих лидера света Си Ђинпинг.
НАТО војска одапела стреле
Тешко је и побројати све сумануте „аргументе“ којима су војске НАТО упосленика, са прозападних медија и друштвених мрежа, кидисале да оправдају дневнице и грантове и да обесмисле историјски сусрет Вучића и Сија.
Поменућемо само неке. Најмаркантније и најзабавније.
Чим је слетео авион са кинеском државном делегацијом на аеродром Никола Тесла, војска евроталибана одапела је своје наоштрене стреле.
Јавни сервис Радио телевизије Србије укључио је директан пренос дочека Сија на први програм и прекинуо је, замислите тог греха, полуфинале Песме Евровизије. Мреже су се усијале, лампице се попалиле.
Није вредело ни то што сви гледаоци телевизије данас имају даљинске управљаче и за делић секунде могу да пребаце на РТС2 где је привремено пресељено естетски опскурно и вредносно контраверзно музичко такмичење из Малмеа.
Али није ту проблем Евровизија. Невоља је што је цела Србија у ударном термину могла да види како први човек моћне светске силе стиже са супругом у српску престоницу. Како велика Кина доживљава малу Србију као равноправну.
Следећи удар, евроатланске пешадије био је још ненормалнији.
Салве напада уследиле су на државни врх Србије јер је Сија на аеродрому дочекао и сплет српских игара. Јер су младићи и девојке у нашим традиционалним ношњама оплели коло – Играле се делије насред земље Србије.
Згрожени су били елитистички циници, исти они који су жестоко негодовали јер су неретко сатанске евровизијске униформе само на неколико минута завршиле на другом каналу.
У рафалним ударима, само су прећутали да је и Макрон у Паризу дочекао Сија уз националне игре, као и Орбан дан касније у Будимпешти. Како дипломатска пристојност овакве посете и налаже.
Наравно, у Србији такав дочек није ствар искључиво манира и протокола већ и дубоких и искрених осећања.
Ко је овде колониста
И ту долазимо до следећег нивоа напада западних гарнизона из њихових медијских ровова.
Као папагаји, разноразни аналитичари и стручњаци из бројних области, понављали су да се Србија таквим понашањем поставила снисходљиво и да је званично постала кинеска колонија.
Такав ниво безобразне замене теза, свако рационалан и добронамеран тешко може чак и да појми. А камоли да прогута.
Нису колонисти они који директно Србију економски уцењују и захтевају од ње да се одрекне Косова и Метохије, него је колониста Кина која уз раме са Русијом у целом свету брани став да је Косово саставни део Србије.
Нису колонисти они који отварају врата по Србији ногама као окупатори и шаљу своје амбасадоре чак и на договоре власти и опозиције о изборним условима, него је сада овде колониста Кина.
Нису колонисти они који овде деценијама намећу своје законе, своју кенсел идеологију, своју педерастију, своју цензуру против руских медија, своју ревизију историје, него је колониста сада Кина вероватно јер је Си спавао у Београду, а није од Србије тражио ништа.
Појавио се чак и један угледни професор који је изјавио да је ова посета као виц са слоновима и мишевима.
Вероватно он своје студенте учи да државе искључиво треба да сарађују са територијално и популационо истим државама са којима се поклапа и БДП. А никако да не би смеле да добију заштиту од неке велике силе која одлучује о судбини планете. Сигурно се он тако луцидно спрда и кад су у питању односи Србије са ЕУ и Америком...
Један од прозападних опозиционих лидера чак је израчунао, у свом безнађу, да је Си био укупно око 20 сати у Београду па се то не може назвати дводневном посетом иако је спавао у Србији.
Е то још стварно нисмо чули, да се државничким посетама мери време као у рачуноводству јавног предузећа кад се одобравају дневнице. Лудило.
Неки су чак у овако медијски јако пропраћеној посети видели намеру да се стави у други план кампања за београдске изборе.
То некако и могу да разумем јер шта су односи Србије са светском мега-силом спрам канализационих колектора у Борчи и тешких проблема врачарских пудлица које немају довољно зелених површина да врше нужду.
А кад су тек ово чули...
Шлаг на торту, била је одлука Сија и Вучића да подигну ниво односа две земље на Заједницу о заједничкој будућности света. О заједничкој визији будуће мирољубиве планете без хегемона који могу да те бомбардују, да ти убијају децу и руше амбасаде кад год им се ћефне.
Е то је евроатланстисте погодило право у живац.
Провриштали су да је Србија кренула у БРИКС, кукали су хорски за ЕУ поглављима, цвилели због судбине наших европских интеграција, питали се што хитно не реагују Хил, Ескобар, Урсула, Аналена, Џозеф, Емануел, Володимир....
Било ко.
Тад је већ било касно. Србија и Кина потврдиле су своје челично пријатељство.
НАТО стрелице су се одбијале од авион из Пекинга. Као у вицу са слоном и мишем.