Заједнички потписана изјава при ОЕБС-у поводом 79. годишњице победе над фашизмом у Другом светском рату подсећа на значај сећања на овај преломни тренутак у историји човечанства, али подсећа и на то да злочини нациста не застаревају. Потписани су осудили уништавање и скрнављење гробова војника-ослободилаца и поздравили су резолуцију против хероизације нацизма и неонацима. Поред Србије и Русије, земље потписнице су Азербејџан, Јерменија, Белорусија, Казахстан, Киргизија, Таџикистан, Туркменистан и Узбекистан.
Историчар Лука Јовановић подсећа да су Први и Други светски рат представљали прекретнице у људској историји, а да су сукоби који су до тада били највећи по свом обиму називани великим ратовима који ће окончати све ратове.
Други светски рат, 1941-1945. Победничка застава на Рајхстагу у Берлину, 2. мај 1945.
© Sputnik / Vladimir Grebnev
/ Оно што је свет, али и Европа, пре свега доживела у Другом рату, до тада никад није доживела у прошлости и ту се пре свега мисли на обим страдања и разарања који су поједини народи поднели. Они народи који су процентуално поднели највећу жртву у борби против нацизма, фашизма и осталих тоталитарних идеологија били су, тврди Јовановић, пре свега српски и руски народ.
Непоколебљиви
Србија је последњих година остала при свом чврстом ставу, који је поново доказала, да чува и негује свест о свом учешћу и доприносу у одбрани Европе и цивилизације у оба светска рата, објашњава Јовановић. Србија нема спорну историјску улогу у смислу тога да ли је учествовала на страни победника или губитника, док се све остале земље Балкана не могу тиме похвалити.
Други светски рат 1939-1945. Ослобођење Југославије од нацистичких освајача. Совјетски војник, капетан гарде Сергеј Иванов са југословенском девојчицом у наручју, село Омољица.
© Sputnik / Евгений Халдей
Уколико гледамо Србију и српски народ током Другог рата, ту пре свега треба нагласити чињеницу да је српски народ имао чак два антифашистичка покрета, док многи еврoпски народи који се данас сматрају цивилизованим и напредним нису имали ни један, односно били су апсолутно на страни фашизма и нацизма. Сваки балкански народ има ту спорну улогу по питању тога на чијој страни је био и сваки од њих је желео да пређе на победничку страну. Након Првог рата је Србија превела Хрвате и Словенце на победничку страну, а у Другом рату је био исти случај, поготово са Независном Државом Хрватском, рекао је Јовановић за Спутњик.
Без обзира на очигледно непоштовање земаља савезница према Србији и притиске које данас трпе све земље које се на било који начин сврстају са Русијом, макар и против Хитлера, Јовановић истиче да је Србија постојана у свом ставу када је реч о борби против фашизма, нацизма, или било које друге тоталитарне идеологије. Ми смо, каже он, једни од оних који немају чега да се стиде и који се ревизији историје жестоко противе.
Званични наратив Запада
Плодови Првог светског рата, наставља Јовановић, били су заправо корени Другог светског рата. Први рат је донео улазак у савремено доба људске историје, пропаст старих држава и стварање новог светског поретка, што је изазвало јаке националистичке покрете. Један од најјачих јавио се у Немачкој.
Немачка је на крилима ревизије свих одлука Версајског мира којим је окончан Први рат изнедрила нацизам, а затим је на крилима нацизма покушала да изврши ревизију свега што се десило до тада, управо новим ратним сукобом.
По завршетку Другог рата, наставља Јовановић, светски званичници од америчких председника, до британских и француских премијера, признавали су чињеницу да је тај рат добијен само због ратних напора и жртве Руса, односно Сојветског Савеза. У прво време су признавали велике победе код Лењинграда, Стаљинграда, Курска... Признавали су да су Руси имали највеће издатке, што људске, што материјалне. Ипак, наратив се брзо преокренуо.
Оно што се испоставило као опасност која је врло брзо кренула да се назире јесте управо тај страх од представљања ко је значајнији у победи над Хитлером. У новој блоковској подели и наступајућем Хладном рату, Западни блок, данас окупљен у НАТО савезу, покушавао је да свима стави до знања како је Америка била та која је однела превагу на страни савезника у Другом светском рату, покушавајући да побије жртве СССР-а и Русије. То је све рађено у сврху политике и политичких односа изазваних блоковском поделом.
Како је руски херој Алексеј Ботјан спасао Краков с „мајором Вихором“
© Sputnik / РИА Новости
/ Велики отаџбински рат
У Русији је врло јак култ Другог светског рата, објашњава Јовановић, а он се тамо ретко кад и назива Другим ратом, јер је то за њих заправо Отаџбински, односно одбрамбени рат. Руси су зато и остали при ставу да без обзира која идеологија била на власти, треба апсолутно поштовати и ценити жртве које је њихов народ дао у општој борби и одбрани не само СССР-а, већ и целог света.
Данас можете видети у Русији многа места где су изграђени споменици Лењину или Стаљину и како су ти споменици запуштени и препуштени забораву као идеолошки споменици. Са друге стране, споменик Жукову, као једном од главних руских стратега из Другог рата, човек који је освојио Берлин и који је главни творац 9. маја, његов култ је и даље јак и он је изузетно поштован. Руси су остали чврсто при свом ставу да културу сећања треба апсолутно неговати и Руси су један изузетно историјски освешћен народ, који је свестан чињенице да, уколико заборавимо неки историјски догађај, долазимо у опасност да нам се он понови.
Николай Булганин, Георгий Жуков, Василий Соколовский и Иван Хохлов в штабе Западного фронта, 1941 год
© Sputnik
/ Дан Европе?
Када се говори о западним савезницима, каже Јовановић, ту се пре свега мисли на Француску, Британију и Америку и они на свом унутрашњем плану и даље негују култ оба рата. Међутим, када су у питању друге државе, то је често врло дискутабилно и њихов став може да варира.
Након Другог рата, поготово током педесетих, шездесетих и седамдесетих година, у циљу помирења и грађења нове Европе, западне државе нагињу ка схватању 9. маја не као Дана победе над фашизмом, већ га називају Даном Европе или даном помирења. Исто то се ради и са Првим светским ратом, и даном примирја. Руси и Совјети уопште, објашњава Јовановић, ипак остају при чврстом ставу да је то Дан победе. Уз њих сада стоји и Србија, која је још једном доказала да је бастион слободе и слободарског размишљања, макар била и једина у Европи.
Ми стално пренебрегавамо чињеницу, читава Европа је пренебрегава, да је у Немачкој након пада Берлинског зида и њеног уједињења неонацистички покрет плануо и да он постоји и дан данас. Тога нема у Русији и тога нема у Србији, односно са народима који су дали највећи допринос тој борби. Неонацистички покрети не постоје само у Русији и Србији, а свугде другде, нажалост, постоје, закључио је Јовановић за Спутњик.