Љубиша Ристић: Лудило је да поражене квислиншке земље проповедају демократију и антифашизам /видео/

Отуда је у разговору о културно-политичком покрету КПГТ који је, заједно са колегама из Љубљане и Загреба основао пре безмало пола века, своје место природно нашао и овај значајни датум.

„Одједном видимо једну потпуно невероватну ситуацију. Све те земље које су на неки начин из тог рата изашле као поражене, нацистичке, квислиншке, сада проповедају демократију и антифашизам, а опет у њима преовладавају најцрње десничарске и профашистичке снаге. Владајуће партије у Европском парламенту објавиле су да се не смеју правити уступци десним снагама, а имамо хрватску владу која је пре неколико дана састављена са најцрњим усташким домовинским покретом. То је Европска унија, шта ту има више да причамо о томе. Истовремено, ови у Украјини што имају те нацистичке формације, бандеринске, оптужују Русију за фашизам. То је потпуно једно лудило, један свет апсолутно неприхватљив. Верујем да ће време показати да то не може да прође, да нема шансе.“

Шансу да се светско лудило умири Ристић види у страху од глобалног сукоба.

„Начин да се избегне глобални сукоб јесте разум великих сила које имају нуклеарно оружје, које знају да нема рата међу нуклеарним силама. То што ће сви организовати мале, прљаве ратове међу другима, гурати једне против других, правити своје економске рачунице, развијати војно-индустријске комплексе, све је то јасна ситуација. То већ знамо, видимо, али је јако тешко за обичан свет да то разуме, да у томе живи, да се у томе сналази и што је најгоре, да се у томе опредељује.“

Ристић подсећа да би управо у оваквим данима требало да се подвуче црта и сагледа шта се догодило у међувремену.

„Како то да толико година након победе над фашизмом ми поново имамо фашизам, имамо поново то империјалистичко лудило. И то се не сме занемаривати. Али, с друге стране имамо и један велики део света који се радикално мења, који неће више да прихвата услове и диктате, неће више да пристаје да прихвата ствари на своју штету. Хоће да се бори за себе, за своје људе, за свој интерес, за своју историју, традицију, језик, културу... Ми смо сада ту где јесмо и ја само могу да се надам да ће ове генерације које долазе ипак имати једно срећније време у којем ће моћи више да се баве културом, у којем ће моћи да производе, да живе један озбиљан живот.“

Левичар и шездесетосмаш, Ристић се, осим у једном кратком периоду, политиком није бавио директно, али је политика била тема многих и данас славних позоришних представа у продукцији КПГТ.

„И време када смо основали КПГТ, 1977. године било је турбулентно, црни облаци су се ваљали на хоризонту, спремао се напад национализма, ускогрудости. Видели смо да то води ка разарању земље и онога што смо сматрали кључном вредношћу наших живота – а то је био југословенски начин живота. Све оно што данас називају `европске вредности` ми смо већ имали, код нас је постојало, заживело и онда је кренуло да се руши. Веома јасно смо могли да видимо да наш уметнички живот, живот у култури Југославије угрожавају феудалне тенденције локалних моћника и да се та цела ствар полако разара, дижу се границе, неразумевања.“

Прва представа „Ослобођење Скопља“ рађена по комаду Душана Јовановића, а у Ристићевој режији имала је посебан угао у односу на НОБ и уместо о хероизму проговорила је о породичним причама.

„После те представе која је тријумфално кренула по Југославији освојивши све награде на Стеријином позорју – играли смо је 750 пута по целом свету – направили смо следећу, опет породичну драму која се звала „Карамазови“ и у којој се први пут на сцени проговорило о Голом отоку. Тако је то полако почело да се претвара у покрет којем се прикључивало све више људи из целе земље“, објашњава Љубиша Ристић.

Да је овај уметнички покрет био контрапункт ономе што се збивало у стварности потврђује и редитељ додајући да је својом идејом и деловањем био у директном сукобу са тадашњим политичким елитама.

„Те елите су ишле ка томе да се стварају границе, да се одвајају културни центри, да крене надметање у томе ко ће превладати кога на питањима језика, културе, уметности… Ми смо већ тада почели да заступамо основну идеју о југословенском културном простору. То је био наш задатак и циљ – да делујемо у том простору. Као што је Југославија имала Фићу као симбол заједничког рада, ми смо хтели да у театру направимо не фићу него један мерцедес, заједничким снагама. А то је у то време била једна врло опасна политичка идеја.“

Глумци КПГТ играли су представе на свим језицима којима се говорило у Југославији, којима је говорила њихова публика. Али, упркос многобројности публике, препознатој идеји и снази уметничког израза тај јединствени културни простор није опстао.

„Ми смо поражени радикално, земља разбијена, те стотине хиљада људи који су хрлили на наше представе остали су ограђени у свом малом локалном окружењу, под управом локалних феудалних политичких елита које су љубоморно браниле своје право да ту управљају. Ми нисмо имали шансу за победу у тој ствари, јесте, сви су ти дивни људи радили заједно и та дивна публика је то све пратила, навијала за то и хтела то, али они су имали оружје. Земља је разбијена силом оружја, споља и изнутра, а ми смо имали само речи. Како да им се супротставимо.“

Ипак, театар КПГТ траје и данас. Некад позоришна трупа, данас је градско позориште које посећују сви они који желе да на сцени виде комаде Хандкеа, Чехова, Шекспира, али и Пурише Ђорђевића, Милице Новковић, Зорице Јевремовић... Та позоришна провокација чији је циљ да поведе, бар и накратко, у неки бољи свет присутна је и данас.

„Ми се никад нисмо бавили политиком у смислу политичког активизма, овога што је данас јако модерно. Нама је политика била тема. Стално су говорили `Ристић основао политички театар` што је потпуна бесмислица. Бавили смо се политиком онако као што се бавимо слободом, љубављу, богатством, сиромаштвом – као темама. Наше су представе увек биле о ономе што се догађа око нас, оно што је био наш живот било је на нашој сцени. Ја сам се у једном тренутку, критичном за земљу, директно бавио политиком, схватио сам да морам да будем тамо где је левица и где су Југословени, да то не могу да избегнем. Радио сам оно што бих иначе увек радио и никад нисам променио своја уверења, али за друге је то била – црвена марама. Али, да би човек био слободан у уметности он мора прво, као и у животу, да са собом рашчисти основну ствар: мора да разјасни себи да му ништа не треба. Јер, ако му ништа не треба, онда он може све. Чим му нешто треба онда могу с тим да га уцене, да га доведу у дилему и да пристаје на комрпомисе… Ја сам себе тако дисциплиновао још од ране младости да могу без било чега и да на тај начин `вршим своју слободу`. Јер људски живот је само вршење сопствене слободе.“