Нема никога у Пироту ко не зна Љубу — то је човек који је променио читав град

Нема човека у Пироту који није чуо за Љубу. Најчешће га препознају као муралисту. Његова лична карта су мурали осликани на спортској хали основне школе:

"Кренуо сам од чувене шаре пиротског ћилима, преко Светог Саве, Андрића, Тесле. На сваком сам нешто и написао, да би деца док се играју у дворишту могла да уче. Морају да препознају најважније личности наше историје", каже за Спутњик.

Тренутно ради припрему за израду великог мурала на Спортском центру у свом граду. Има кад, већ 25 дана је званично у пензији. Радни век провео је, каже, елегантно, у чувеном пиротском "Тигру", дизајнирао је рекламе.

"Био је то укалупљен посао, али мој таленат му је користио, а ја сам могао да искажем креативност. У оквиру компаније сам и излагао, формирао сам и Клуб креативних људи, имао сам привилегију да га водим, организовао сам изложбе".

Студирао је на Ликовној академији у Сарајеву, отишао у војску и никада се више није вратио на факултет.

"Супруга је остала у другом стању, морао сам да бринем о породици, али нисам никад престао да сликам", каже ентузијаста који у околини Пирота организује ликовне колоније.

Ускоро очекује госте из целе Србије, у јуну у велику колонију, долазе еминентни професионалци, између осталих проф. др Драган Раденовић, наш чувени вајар, члан Руске академије ликовних уметности. Позвао је и колеге аматере. Природа ће све пробудити, њега увек пробуди.

"Шетам тако по Старој планини и нађем чесму стару сто година, ураслу у шибље. На њој направим Христово око. Урадим то док се забављамо у колонији. Једноставно, живим у свету боја, материјал ми није толико важан, небитна је подлога".

Често одлази у, како каже, најлепши кањон у Србији, кањон реке Јерме. Ту је чувени Погановски манастир из 14. века, ту борави. Ужива у природи, слика. Урадио је и портрете монаха.

Када је недавно изнајмио простор за рад у центру града почели су да му се јављају другари, аматери. И они су изнели слике. Има их и у излозима радњи. Читав тај потез сада личи на мали Монмартр.

Недуго после отварања његовог атељеа у делу улице на кеју код Великог моста, на такозваној пазарској страни Нишаве, у излозима су се појавила уметничка дела других сликара. Сада излажу и на самој улици.

"То кад се поређа, изгледа фантастично. Не разговарамо о квалитету слика, свега има, али и све је од срца и изгледа лепо. Има, наравно, и академских сликара, изађу посебно викендом, дружимо се. Драго ми је да сам покренуо и млађе и децу, град је живљи", каже овај уметник.

Једна од његових некадашњих ученица, Александра Миленковић, у овом атељеу није посетилац, она је Љубина десна рука.

По професији је туризмолог, тако да је не чуди оволико интересовање за атеље. Пејчић истиче да је и одлична сликарка. Радио с њом од кад је имала десет година, ментор јој је цео живот.

"Пуно сам путовала, ово што је Љуба урадио у Пироту, није јединствено само у Србији. Оваквих квартова мало је и у Европи. Има неки етно фазон, упечатљиво је и људима интересантно. Странци воле и да проведу неко време у атељеу. Недавно је један Канађанин остао у Србији дан дуже само да би провео још један дан са нама, још један дан у атељеу. Он је архитекта, много му се допао Пирот, вратиће се. А овај простор му је фасцинантан, јако су му се допале слике. Седео је по цео дан и гледао како радимо".

Александра није само Љубина ученица и колегиница, она је и главни преводилац. Течно говори енглески, шпански и бугарски. Сналази се и са другим језицима. Када уђу странци, све језике говори, јер, јако их интересује шта се дешава у њиховом уметничком забрану.

Додаје да као никада ужива у сликарском раду, атеље је место инспирације, али и у пријатељском односу са својим ментором.

"Сада га у шали зовем "краљ тротоара", јер у паузи, док не слика, иде горе доле овом улицом, обилази колеге у нашем новом, уметничком пиротском кварту".

Ипак, "краљ тротоара" инспирацију највише проналази у природи, у њој је осликао и икону Богојављања.

У свом крају овај сликар је познат по још једној техници:

"Идем по селима и проналазим јако стари цреп, стар и сто година. Прво га печем, да га дезинфикујем, па шмирглам. Не волим да буду идеални. Понекад и у самом црепу видим слику, па је само дорадим. Постоји човек који има моју колекцију од 30 црепова", каже Љуба.

На црепу је осликао и Душка Радовића, Тому Здравковића, Николу Калабића, Пабла Пикаса, Фјодора Достојевског.

Љуба Пејчић има и наследника, сина Марка. Сада и он са оцем ради у атељеу;

"Осликава црепове, јако је талентован. Иначе, ради у Хитној помоћи, а ћерка је завршила журналистику, тренутно живи на Малти".

Пиротски сликар додаје да су у атеље посебно добродошла деца. Она која не желе да оду када уђу, сигурно су талентована. Често остану и цртају, то је један од циљева отварања атељеа на улици. Да се сви заинтересују за уметност.

"У овоме не видим профит, верујете ми. Знате како се од уметности живи, нећу се леба најести. Важно ми је само да платим струју и покријем трошкове. Понеко нешто купи. Наиђе и понеки Бугарин, ту смо на граници. Уживам у овоме. Долазе и људи из Београда. Понекад ми и сметају, али шта да радим, сад сам на јавном месту".

Његово залагање препознала је и Туристичка организација Пирота. Град је препознао да у његовом срцу расте мали Монмартр. Видеће како може да му помогне.