Текст објављен на порталу журнал.ме преносимо у целости.
"Један мој саговорник недавно устврди како су његови преци, некада, били вјерници „црногорске православне цркве“. Подсјетио сам га да организација под тим именом постоји тек од 2000., не баш препозната као црква, иако се тако представља, те да, као таква, није могла имати везе са његовим прецима – ма ко, ма кад, и ма гдје они били.
У том дијалошком нагађању око историје Цркве, како би ствари довољно одмакао од времена садашњег, саговорник је рекао да је „ЦПЦ“ постојала прије неких „300 година“. Нијесмо се даље нити детаљније бавили темом, али сам касније размишљао о пројектованој 1724. години, („прије 300 година“) и би ми жао што не појасних о којој и каквој Цркви је било ријечи тог љета Господњег. Наиме, Цетињска митрополија је тада недвосмислени дио Пећке патријаршије. Патријарх Мојсије, на предлог владике Данила Петровића 1719. године хиротонише за епископа (помоћног, тзв. коађутора) будућег митрополита Саву Петровића. То се збило приликом редовне канонске визитације Цетињској митрополији од стране српског, пећког патријарха.
И сљедећег митрополита, Василија Петровића, хиротинисаће пећки патријарх Атанасије, и то баш у Пећи 1750. године. Него, тема овог текста није ново „откривање Америке“ како је Цетињска митрополија (раније Зетска) настала, трајала и до дан данас постоји као неодвојиви дио Пећке патријаршије (која посљедњих 100 и више година носи званичан назив Српска православна црква). Тема је традиционални однос ове вјерске институције према Русији, а отварам је поводом учесталих напада са разних политичких и идеолошких адреса како је СПЦ и њена митрополија у Црној Гори „продужена рука“, “експозитура“ данашњих руских политичких интереса. Такве оптужбе су неутемељене, и поставља се питање да ли је непознавање сопствене историје или зла воља узрок нечије „замјене теза“ и бркања нашег поштовања братских односа два народа, руског доприноса да, уопште, опстанемо и постојимо (и као Митрополија и као држава Црна Гора) на једној страни, са баналним и измишљеним политичким ангажовањем Цркве, на другој страни?
Елем, и прије поменутих цетињских митрополита (Данила, Саве и Василија), нијесмо били „без везе“ са руском црквом (кирило-методијевско насљеђе, заједничка укорјењеност у култу Свете Софије цариградске, одлазак Растка Немањића на Свету Гору заједно са руским монасима…), али тада, „прије 300 година“ развија се веза овдашњих архијереја са руским царским двором, која ће у наредна два вијека интензивне сарадње омогућити опстанак и развој како саме Митрополије, тако и државе Црне Горе (чија је нововјековна форма изашла – буквално и директно – из Цетињског манастира). Услови да Митрополија и држава у 18. и 19. вијеку опстану без руске помоћи, равни су условима да постоји живот на Мјесецу или Марсу. Хоћу рећи: можда, али готово па немогуће. То што се та руска помоћ према нама, сасвим лијепо уклапала у друге и шире руске интересе ни мрвицу не умањује моралну обавезу да будемо заувијек захвални за тај и такав однос Русије према Цетињу.
У међувремену су Турци укинули Пећку патријаршију, па се цетињски митрополити жале руском двору и тамошњем Црквеном синоду на такав чин Порте. Није им, наиме, укидање њихове „мајке цркве“ било по вољи. У том расположењу жала што у Пећи нема патријарха, и жеље да се та институција обнови, протећи ће живот и постојање Цетињске митрополије у књажевини и краљевини Црној Гори. Све до поступка црквеног уједињења 1918–20. (обнављања јединства Пећке патријаршије) којим предсједава цетињски митрополит лично, а чија ће два значајна наредна патријарха бити архијереји из Црне Горе (Варнава Росић и Гаврило Дожић).
Иако притиснути интересима бечког двора, благонаклон однос према руском народу, двору и Цркви, имаће и Карловачка митрополија у Хабзбуршкој монархији. Истовјетну релацију братске сарадње са Русијом имаће Црква и књажевини и краљевини Србији.
А опет, нигдје то није имало толиког замаха као у Црној Гори Петровића, гдје, на примјер, књаз Никола шаље руском синоду на одобрење, план и програм будуће Цетињске богословије.
Но, вратимо се Русима и времену данашњем. СПЦ и њена Митрополија црногорско-приморска представљају традиционалну вјеру, вјеру која чува памћење и његује успостављене вриједности. Као таква, она не смије да заборави претходна три вијека пожртвоване братске помоћи нашем народу и нашој Цркви, ни под каквим изговором перцепције садашњих збивања. Овоме треба додати и искуство заједничког страдања обје помјесне цркве (руске и српске) у бољшевичким погромима, као и допринос развоју овдашње просвете и културе који су дали прогнани руски интелектуалци из СССР. Они су на Цетињу и другим градовима широм тадашње Зетске бановине Краљевине Југославије, обављали дужности професора, наставника, официра, културних радника.
Зато данас, када модерни и „поштени“ свијет за једне бомбе (оне између браће у Украјини и Русији) има искључиво ријечи осуде, а на оне друге (у Палестини) ћути као заливен, ми у СПЦ не морамо бити експлицитни као римски папа па рећи да је сукоб у Украјини у доброј мјери испровоцирао НАТО својим „лајањем на границама Русије“, али можемо бити гласни у позивима на мир, у емпатији како према браћи у Русији тако и према браћи у Украјини, а, исто тако, и према свима који данас страдају у Палестини. Можемо и морамо, колико је то у нашој моћи, представљати глас разума који неће једнострано ни осуђивати ни подржавати било кога у братском крвопролићу. А не морамо и не смијемо бити звечка у рукама свјетских центара моћи, поготово онда када они о једном крвопролићу ћуте и не мрдају репом да га спријече (јер им тако налажу њихови политички интереси), а о другом су гласни и у њега врло укључени (из истих интересних разлога)".
Погледајте и: