Кад српска „двојка“ и Куста стварају чудо: Нису му одолели ни Марадона, Селма Хајек, Хавијер Бардем…

За фотографа Драгана Теодоровића Зека ове „холивудске“ ситуације биле су сасвим обичне и очекиване у четврт века дугом трајању светски познатог „Но смокинг оркестра“ чије је заштитно име и знак – Емир Кустурица.

У том времену пуном најразличитијих магичних размена музике и људскости, на сценама широм света, Драган је фотоапаратом бележио јединствену биографију: причу о уметнику чија се визија није исцрпила у планетарно познатим награђиваним филмовима, него је на другачији, а опет снажан начин стварана са гитаром у руци пред хиљадама људи са свих континената.

Од Сиднејске опере и Линколн центра до пољског Вудстока, Буенос Аиреса (са 20 концерата) или фестивала у Иркутску где им је домаћин био Денис Мацујев, Кустурица је са бендом стварао атмосферу налик оној из његових филмова – магичну и надреалну, у славу живота и човека.

„Емира сам упознао далеке 1985. године, и с обзиром да сам био превише упоран да дођем до неког бенда с којим бих радио да видим та светла позорнице из неког другог угла, ја сам се – што бисмо ми рекли – „увалио“ у екипу кад је формирана 1999. године. Ту почиње ова прича која се нашла у фотомонографији „Емир Кустурица и Но смокинг оркестра“. Био сам бински техничар, носио гитаре, постављао бубњеве“, објашњава Драган Теодоровић.

Важан тренутак догодио се, сећа се Драган, када је Емир купио дигитални апарат.

„Одмах смо рекли - што не бисмо имали свој сајт да то народ види и тако сам поред свог посла почео и да фотографишем. Имао сам најбољег професора којег можете само пожелети. Емир ми је објашњавао правила у фотографији, правила трећине, планова, златног пресека… Човек може само пожелети да му такав професор предаје фотографију.“

Мотиви да направи фотомонографију за Драгана Теодоровића нису били само уметнички, желео је, каже, да пре свега остави документ о догађајима којима је сведочио.

„У току рада схватили смо да је сав тај материјал од неколико стотима фотографија добар документ и одлучили да идемо више документарно, да се исприча прича не толико квалитетом фотографија, него да се види колико су ти велики људи, попут Стоуна или Михалкова, уживали у музици коју производи Емир Кустурица са својим бендом. Поред њих у књизи су и Хавијер Бардем, Џони Деп, Моника Белучи, Селма Хајек, Марадона…“

А уживали су, без разлике да ли је то публика у Јапану или у некој од земаља Јужне Америке, каже наш саговорник, а као разлог свему наводи – само једно име.

„То је због Емира, његова појава то ради. Сва та велика имена долазећи Кустурици на концерт, показала су његову стварну величину. Без разлике да ли је у Чилеу, на Новом Зеланду, у Израелу или у Бејруту публика је долазила просто да види то чудо.“

А да би се догодило чудо била је неопходна српска `двојка`, за коју Драган верује да је таква да би требало да је извозимо.

„Мислим да свету треба мало показати ту српску `двојку` јер она направи забаву од сат и по времена после које људи изађу насмејани, срећни.“

Посебан део фотографија у монографији односи се на представу „Дом за вјешање“ премијерно изведену у опери Бастиља у Паризу 2007. године, која је, попут истоименог филма забележила невероватан успех. Али упркос томе, Париз ипак није постао оно посебно место на мапи света у којем Емир Кустурица и Но смокинг оркестра најрадије свирају: то је и даље Москва.

„Само је Кустурица могао на једном месту, на свом концерту у Москви, да окупи Путина, Шојгуа и Горбачова“, подсећа Драган Теодоровић Зеко, нагласивши да је Русија посебна и по емоцијама које изазове и које су обостране. На питање шта из њиховог богатог репертоара Руси највише воле стиже кратак одговор: