Ко је вера, а ко невера усред Ист Ривера: Србија није победила – ово је много више од победе!

Десило се и то. У четвртак 23. маја. Најмоћније силе Запада предвођене Америком и оличене Немачком као спикером у велеобрту историјског цинизма, нису успеле да згазе Србију, Републику Српску и Србе.

Вишеструко јачи, моћнији и богатији ударили су на Србе, као 1389, 1914, 1941, 1999. године.

Проценили су да је управо сад тренутак да се Србија сломи и да прихвати да је наш народ извршио геноцид у Сребреници и да због тога мора да прими жиг посред чела.

Проценили су да је последњи тренутак да се српски народ понизи и казни на светској позорници, да му се вечно залепи геноцидна стигма.

Проценили су да је баш сада, када Србија једина у Европи није увела санкције Русији и одолева абнормалном евроатлантском цунамију, време да се са њом „модерни“ свет коначно разрачуна.

Опет су се преиграли. И опет су се прерачунали. Опет су зубе поломили.

Западни јастребови и после два одлагања гласања, и после дипломатског блицкрига и завртања ушију и финансијских славина широм земаљске кугле, нису успели да тријумфују. Нису успели чак да обезбеде ни просту већину.

Антисрпска резолуција која је само формално усвојена, са мање гласова од оних који су против и уздржаних – представља само почетак нове историјске епохе супротстављања слободног и непокорног света западном диктату.

Тачно је, резолуција није обавезујућа али би њено убедљиво усвајање створило политичку парадигму о историјској кривици Срба.

Још је тачније, Србија је успела да избори нову парадигму – да је ова резолуција погрешна, злонамерна и неправедна и да се слободни свет супротставио западним циљевима

А симболична слика тог њиховог пораза јесте готово надреална сцена у светској дипломатији када је председник Србије Александар Вучић након гласања усред Уједињених нација подигао заставу Србије.

Тачно је да је то готово невиђен призор, па и готово непримерен седници УН, али је тек невиђено да једну земљу, без консензуса, разговора, без јасног рационалног циља, осим голе одмазде, хоћеш да осудиш за геноцид.

Зато је српска тробојка усред Њујорка морала да буде подигнута.

Зато је председник њоме морао готово навијачки да се огрне.

Зато је цео свет уместо Србије на патосу, морао да види Србију уздигнуте главе.

Какав је то само језив парадокс. Прво срушиш све процедуре, први пут гласаш о геноциду без консензуса и двотрећинске већине, а затим опомињеш председника Србије јер уношење заставе - „није по протоколу“.

Тако су чак и у Србији, „проевропски“ и слободоумни аналитичари и политичари критиковали патријарха Порфирија јер је благословио Вучића пред пут у Њујорк.

„Духовите“ и острашћене тупаџије заједљиво су логицирале поводом црквених звона која су се огласила пред седницу у Уједињеним нацијама.

Дежурни циници и луцидни коментатори, са секуларним, рационалним "миром" исмевали су величанствене сцене из Храма Светог Саве које су и требале да подсете на Лазареву вечеру и сва наша видовданска искушења.

Које су и морале да позову на витешки и неправедан бој који нема никакву алтернативу осим голог националног понижења.

А шта Србија друго има. Осим вере, поноса, храбрости. Шта Србија друго, осим труда, дипломатске вештине и упорне и досадне марљивости, може да покаже у вишеструко неправичној утакмици. Кад је притерају у ћошак. У конопце.

Јесмо ли богатији, наоружанији, многољуднији, осионији, бахатији, силнији? Јесмо ли физички јачи? Имамо ли више савезника? Имамо ли више светских медија на нашој страни?

Не. Имали смо саборност и надљудски труд. Па сада и коспонзори резолуције из Европе и региона отворено признају да је једини суштински победник ове дипломатске битке – Србија.

Баш као што смо победили у Косовском боју иако смо били под турском сабљом пет векова.

Баш као што смо победили у Великом рату иако смо изгубили пропорционално највише људи од свих светских земаља.

Баш као што смо победили нацисте у Другом светском рату иако нам је земља потпуно разорена.

Баш као што смо победили 1999. године, иако нас је бомбардовало 19 НАТО земаља али нам наше Косово нису отели.

То нам је усуд. Увек се Империја олупала о Србију. Увек се на нама окретао точак историје. Увек се после велике српске жртве будио слободни свет.

Као што је и сада, уз пријатељску Русију, и Кина први пут гласала чврсто против западне резолуције.

Нећемо да причамо на овом месту о браћи Црногорцима, јер је њима сасвим довољна и њихова брука и мука.

Нећемо на овом месту да причамо и о браћи Македонцима који су коспонзори лузерског документа који је већ постао безвредан убрус за брисање руку на Менхетну.

Нећемо да помињемо оне којима су најбитнија европска поглавља, ситне финансијске користи и који падају ничице на један телефонски позив из неке западне метрополе.

Да не причамо ни о онима у Србији који су навијали да наш народ у Њујорку буде поражен зарад њихових политичких поена. Јер, чак и кућно васпитање налаже да у светским утакмицама будеш уз своју своју земљу, па и уз Партизан и Звезду у међународним мечевима иако ниси њихов навијач. Па ћемо се после, кад битка прође, обрачунати код куће између себе.

Нећемо да причамо ни о онима који морају да буду Бранковић како би се опет, по ко зна који пут, остварио Завет.

Али, да не идемо даље много у симболику и мистификацију.

Знају Срби добро да је данас 25. мај 2024. године, иако знамо да је и сваки дан вечност.

Знамо ми да смо мали и да морамо да сарађујемо са свима.

Знамо да су нам неопходне и западне инвестиције и нова радна места.

Знамо и да је у Београду концерт фантастичне немачке рок групе Рамштајн, на који идем са сином.

Србија нема непријатеље. Србија никога не забрањује. Србија је земља отворена за све.

Али, немојте да покушате да нас згазите.

У супротном, мораћете да гледате заставу државе Србије усред Ист Ривера.

Баш тамо где се опет видело – ко је вера, а ко невера!