Ово каже за Спутњик адвокат Василије Арсић који претходних десет година штити имовину расељених Срба са Косова и Метохије и брани их од безакоња власти у Приштини. Сусретао се са многим случајевима и најразличитијим примерима угрожавања основних људских права Србима из јужне српске покрајине, а много енергије је уложио да поврати имовину расељеним лицима и повратницима. Често је био успешан у томе, али и даље има доста случајева који су још у поступку пред судовима на Косову.
Након 1999. године многи Срби су напустили своја огњишта, тако да је заштита њихових имања постала немогућа, јер су многе организоване групе и банде људи, знајући каква је ситуација, разним манипулацијама и фалсификовањем документације успели да српску имовину укњиже на своје име или, да једноставно узурпирају имовину Срба, рекао је Арсић за Спутњик.
Ситуација расељених лица и повратника је, каже он, врло тешка и сложена када је реч о заштити њихове имовине и ако човек није у потпуности предан том послу, тешко је доћи до било каквих резултата. Има људи који су упорни, који желе да остваре своја права, али и они полако посустају јер такав један процес повратка имовине траје од десет до петнаест година минимум, а Арсић познаје и процесе који трају преко двадесет година.
Доста пута ти предмети и њихово решавање буду развлачени по судовима, јер се мења структура заступника, па се читав процес покреће изнова. Доста је то сложено. С једне стране су и судови на Косову и Метохији неправедни, па гледају да што дуже одуговлаче у погледу решавања и у ту сврху користе разне процесне инструменте.
#/media/%D0%94%D0%B0%D1%82%D0%BE%D1%82%D0%B5%D0%BA%D0%B0:Gra%C4%8Danica,_kruhov%C3%BD_objezd.jpg){kind=link}
Таргетирање српских домаћина
Неки од клијената које је бранио, попут Златана Арсића, имали су специфичне проблеме. Златану имовина није била узурпирана, али је предмет интересовања одређених фактора на Косову, будући да се састоји од 35 хектара земљишта на једном месту.
То је био један од разлога зашто је Златан као Србин таргетиран и зашто је против њега подигнута оптужница. Разлози, по мом мишљењу, су били и ти што је он стабилан човек и што је темељ опстанка српског живља у једном селу поред Каменице, па разне службе и појединци покушавају да овај народ што више уплаше и отежају му живот, како би остварили своје циљеве.
Златанов случај је први случај од 2004. године у којем је суд ослободио неког Србина оптуженог да је починио ратни злочин. Провео је 11 месеци у затвору, иако ниједан доказ није указивао да је починио ратни злочин, на шта је одбрана указивала од самог почетка.
Прва повратница у Ђаковици, Драгица Гашић, на вратима свог стана.
© Фото : Спутњику уступила Драгица Гашић
Други случај у којем је Србин оптужен за ратни злочин а због имовине је случај Милорада Ђоковића из Витомирице и он је, како каже Арсић, још сложеније природе. Милорад је једини Србин повратник који се после 1999. године вратио у Витомирицу. Покушао је да заснује породицу и формира живот тамо, међутим, њему је прво општина Пећ одузела имовину од 12 ари, након чега му је кућа срушена. После тога су на разне начине покушавали да му, како каже Арсић, „скрену пажњу“ да за њега нема места у Витомирици. На крају, после читаве деценије боравка на Косову и Метохији, застрашивања и уништења имовине, подигли су оптужницу и ухапсили човека за ратни злочин.
Ми тврдимо да он није одговоран и да истрага није доказала конкретним материјалним доказима да је он извршио дело које му се ставља на терет, али човек је још у притвору и тај процес још траје. То су све случајеви који се повезују са имовином.
Велимир Зувић Србин повратник у село Синаје, Општина Исток.
© Sputnik / Бранкица Ристић
Има ли повратка?
Албанске власти на Косову и Метохији, каже Арсић, декларативно немају ништа против повратка Срба, али проблем настаје онда када дође до самог чина пресељења. Тада се стварају различите неформалне групе које разним методама притиска, уцена, претњи… повратнике поколебају у одлуци да се врате на своју земљу. Повратка, каже наш саговорник који и сам живи на Косову, нажалост нема.
У протеклих годину дана или две, више Срба је напустило Косово него у последњих, отприлике, двадесет година. Све се то дешава због тог утиска да нема сигурности, перспективе, због тога што се не осећају безбедно и да немају довољну заштиту. Повратка, нажалост, нема - има само одласка. Појам повратка расељених Срба је мртво слово на папиру. Не да нема повратка, него нема ни опстанка за оне који су остали овде.
Рационални одговор на питање шта преостаје Србима повратницима и Србима који живе на Косову и Метохији не постоји. Арсић напомиње да се они осећају несигурно, немају могућност рада, немају једнак третман пред законом, на разне начине су угрожени и директно и индиректно и осим њихове ирационалне воље за опстанак на Косову и Метохији, други разлог њиховог останка или повратка не постоји.
Да будем искрен, доста Срба је дигло руке од свега тога. Можда су и веровали да ће неке међународне организације или институције да буду озбиљније у том смислу да им заштите основна права, али како то иде с временом и како се сви ти поступци развлаче и отаљавају, доста њих диже руке. То је такође једна од метода како се долази до неких стратешких циљева друге стране која жели да Срба нема овде, упозорава Арсић.