СВЕТ

Савезници чекали да СССР искрвари, па да се искрцају у Нормандији

Искрцавање у Нормандији догодило се у тренутку када се победник у рату већ практично знао. Иако је инвазија планирана још од 1942, а Совјети много пута тражили отварање „другог фронта“, Савезници су чекали да СССР искрвари и радије су се бавили периферним фронтовима, него да непријатеља ударе „право у главу“, каже историчар Горан Милорадовић.
Sputnik
Обележавање 80. годишњице искрцавања западних савезника у Нормандији показује да је Запад завршио са ревизијом историје. Сада је на делу поништавање Русије као победника у II светском рату, а поента скупа је замена теза како би се легитимизовала намера да се на Русију у будућности изврши агресија, истиче Милорадовић.
Ако је судити по америчкој популарној култури, II светски рат је добио редов Рајан, а у том маниру је, чини се организовано и обележавање осамдесете годишњице искрцавања англо-америчких снага у Нормандији, на коме је главна звезда бивши украјински председник Владимир Зеленски.
„Дан Д“, како је 6. јуни 1944. познат у широј јавности још одавно је брендиран као најважнији датум највећег оружаног сукоба у светској историји (још 1962. снимљена је филмска епопеја „Најдужи дан“). Сада, Запад покушава да заокружи мит у коме су само они победили Хитлерову Немачку, без обзира на скоро тридесет милиона жртава које је у тој борби дао СССР.
Намера се ни не крије – према писању западних медија, домаћин скупа на који Русија није ни позвана, француски председник Емануел Макрон окупљањем председника западних држава, међу којима је и амерички председник Џозеф Бајден, жели да покаже да су „западни савезници уједињени са Украјином. У овом случају, улогу редова Рајанa игра Владимир Зеленски.

САД и Британија су само желели свој део колача

„Један од разлога за то је што су очекивали велике губитке и чекали су да Совјети максимално ослабе Немачку. С друге стране, разлог је био и то што су, у тренутку када се одлучују за десант, Совјети већ толико напредовали да ће ускоро ући на територију саме Немачке и могуће је да Немци не би стигли да их зауставе пре Атлантика“, наводи Милорадовић.
Није дакле, било питање само ко ће победити Немце, него и шта ће бити ратни плен – да се западни савезници нису на европски континент искрцали јуна 1944, СССР је могао да стигне без проблема до Француске. Испада да су САД и Британија само желели свој део колача, додаје он.
Британска и француска политика пре почетка рата била је усмерена на то да се моћ нарасле нацистичке Немачке окрене на исток; тако је било и током рата, а у те сврхе била је усмерена и савезничка помоћ СССР-у, како би се максимално искористила убојна снага Црвене армије. То је опет, довело до великог броја жртава на совјетској страни, али и на немачкој – са инвазијом се, заправо чекало да обе стране до максимума искрваре.

Поништавањем Русије, Запад се припрема за агресију

Говорећи о скупу који је организовао Емануел Макрон, Милорадовић сматра да се покушава са поништавањем Русије као актера у историји, што је, како каже, један од облика агресије. Односно, припрема за ону праву агресију.
Уз помоћ „канселовања“, то јест поништавања, покушава се са делегитимизацијом садашње руске политике, а да у исто време припреме и легитимизују своју агресију која може да пређе у нову фазу ако се чланице НАТО-а непосредно укључе у украјински конфликт.
„Сама претња такође може да буде једна врста политичког и психолошког притиска, али и не мора. Србија, која је од стране Запада одавно перципирана као савезница Русије, налази се у сличној ситуацији. Имали смо недавно изгласавање декларације о Сребреници. То је означавање Србије као мете. Они кажу да не постоје геноцидни народи, али то се медијски сутра може интерпретирати на такав начин и да се легитимизује агресивна политика према Србији“, објашњава наш саговорник.
Покушај да се Русија искључи из победе у II светском рату исти је такав знак, додаје он.
„Не треба се заваравати да је то нешто друго, да су на Западу одједном заборавили историјске чињенице. Нису, они их само прилагођавају актуелној политици“, констатује Милорадовић.
Главна поента скупа који организује Макрон је, како наш саговорник наводи, замена теза – ко је био с које стране – само се запад борио против Хитлера, а совјетски социјалистички поредак и немачки националсоцијализам да се изједначе. У крајњој консеквенци, на тај начин се добија да је западни неолиберални поредак, са, како Милорадовић каже, крајње бизарним манифестацијама људских права и слобода, једини исправан и политички прихватљив.
„Они покушавају да садашњу Русију оспоре као државу која има право да утиче на међународну политику. Да ли ће у томе успети? Не верујем, јер није Европа све. Не завршава се све овде. То је показало и гласање о резолуцији о Сребреници у УН-у – да они који нису спремни да отворено стану против интереса Запада ипак јесу спремни да избегну да их подржавају. И све је већи број таквих, било тиме што су врло суздржани, било тиме што, када се гласа оду у тоалет“, каже Милорадовић.

Поништити историјску улогу Русије – немогућа мисија

Један од добитака II светског рата је и кредибилитет које су земље победнице стекле, тако да поништавање Русије као наследнице Совјетског савеза у светскоисторијском процесу, према Милорадовићевим речима, није могућ.
Горан Милорадовић
Совјетски савез положио је у рату највеће жртве чији број никада није тачно утврђен – војника је, процењује се погинуло најмање десет милиона, док је цивилног становништва страдало најмање петнаест милиона, каже он.
„Русији, која је наследница историјске традиције Совјетског савеза, припада легитимно право победника. Запад је свестан колико то велику тежину има и покушава да је тог аргумента лиши. И то је то – покушај да се на наше очи пребришу историјске чињенице које су велике као град“, закључује Милорадовић.
А историјске чињенице кажу да је Црвена армија током II светског рата нанела 80 одсто укупних губитака немачким оружаним снагама. Приближно у исто време када је почело искрцавање у Нормандији, почела је и совјетска „Операција Багратион“, операција ослобођења Белорусије, један од „десет Стаљинових удараца“, током које је из строја избачено близу пола милиона нацистичких војника и уништена група армија „Центар“. До почетка јула, ослобођен је, не само Минск, већ и престонице балтичких република, као и Кишињев и Букурешт.
Ако се само ове чињенице узму у обзир, искрцавање у Нормандији у поређењу са догађајима на Источном фронту само у јуну 1944. изгледа само као мали, узгредни окршај.
Сусрет који је значио пад Трећег рајха
Коментар