Да ли се код Михиног наследника крије кључ решења свих проблема Србије?

Србија ће морати нешто да промени у свом систему уколико жели да се не понове катастрофални резултати са претходног Мундијала у Катару, селектор Драган Стојковић је покушао са увођењем десног бека Милана Гајића у пријатељском мечу са Русијом, али је његов црвени картон после свега 20 минута био знак за повратак на пређашње стање.

Још једном је Стојковић експериментисао, у припремној утакмици против Аустрије на десног бека је сместио штопера Уроша Спајића који је у децембру 2021. године последњи пут играо уз аут линију, а као резултат тога су се појавила два брза гола противника.

Изјавио је Стојковић да игра са четири фудбалера у последњој линији није решење за Србију, али да ли је заиста и тако?

Фудбал напредује из године у годину, Србија то својом игром не прати, али би могла да пронађе решење за своје проблеме – и то у екипи коју је тренирао Синиша Михајловић, а коју сада води Тијаго Мота.

Болоња је хит сезоне у Европи са потпуно револуционарном формацијом коју је „измислио“ Мота, наводећи да се ради о систему 2-7-2.

За разлику од традиционалних који се нотирају по линијама, одбрамбеним, везним и нападачким, Мота свој систем означава по „коридорима“, делећи терен на леви, средњи и десни – на бочнима се налазе по два играча, а у централном делу седморица, укључујући и голмана.

Баш је голман разлог због чега би Србија могла да испроба нови систем, у Мотиној идеји чувар мреже је активни играч, као што је то случај са српским чуваром мреже Вањом Милинковић-Савићем.

Вања је веома талентован као фудбалер, одлично се служи ногама и често је зачетник акција и у Мотином систему би чинио дефанзивни трио са бековима – како их Србија готово и нема, њихов посао не би био да јурцају уз линије, већ да се врате у последњу трећину и да дозволе централним бековима да крену напред како би учествовали у организацији напада и стварали вишак у средини.

Србија би могла да има адуте за такав систем, улоге бекова који се враћају у одбрамбену средину би могли да преузму десноноги Никола Миленковић и левоноги Срђан Бабић, док би као либера, односно одбрамбени играчи са задатком уласка у средину и креације, могли да одиграју Страхиња Павловић и Немања Гудељ.

Постоје разлози за оправданост овакве идеје, Павловић је код Стојковића већ играч са великом слободном креације из последње линије док би Гудељ објединио места на којима наступа у последње време – места штопера и задњег везног.

Дала би таква поставка, односно гурање штопера у везни ред, много више мира и везњацима Србије међу којима недостаје оних са дефанзивним врлинама – примера ради Саша Лукић и Сергеј Милинковић-Савић би добили подршку, а самим тим и слободу да се извлаче на бокове, траже слободне просторе и „хране“ лоптама капитена Душана Тадића који би потом могао да их дистрибуира правим крилима, Андрији Живковићу и Филипу Костићу којима далеко више одговарају нападачки задаци.

У таквом систему 2-7-2 места има за само једног класичног нападача, али и он би морао да има више задатака од једноставног чекања на лопту у завршној трећини – чини се да су Душан Влаховић или Лука Јовић момци који могу да одговоре на те захтеве због начина игре у Јувентусу односно Милану, где се често враћају назад како би учествовали у игри са везним фудбалерима и правили вишкове.

Такве поставке би ван стартних 11 оставиле стандардне Александра Митровића чак и капитена Тадића јер би на месту „осмице“ која је предвиђена Мотиним системом одлично могао да се снађе млади Лазар Самарџић који већ такву улогу има у Удинезеу.

Одлуке су, на крају крајева, увек на селектору и његовом тиму, али се чини да би некаква промена досадашњих идеја била неопходна да би се остварио резултат на Европском првенству где нема лаких противника, нарочито не у групи где се налази Србија јер је чекају Енглеска, Данска и Словенија.