Овако Директор Института за развој и иновације Ненад Јевтовић коментарише последице које по српску привреду имају све веће олакшице за раднике у земљама попут Немачке, док се истовремено у Србији запошљава инострана јефтина радна снага.
Трећа фаза имплементације новог закона у Немачкој подразумева да се Закон о имиграцији „олабави“, пре свега због потреба немачког тржишта рада. Оно што се у свему томе конкретно односи на Србију, објашњава Јевтовић, јесте број радних дозвола за регион Балкана, који је са 25 повећан на 50.000 људи. Закон омогућава странцима који су обезбедили радно место да са собом у Немачку доведу не само чланове уже, већ и шире породице. Они не морају пре одласка имати већ договорен посао и обезбеђено радно место код послодавца, већ се пружа период од годину дана у току којих радник може да оде у Немачку и потражи посао на њиховом тржишту рада.
Грађевински радник на паузи
© Sputnik / Лола Ђорђевић
Ово на домаћу привреду утиче тако што ћемо имати још већи недостатак радне снаге. Одлив мозгова је несрећно формулисана фраза, из простог разлога што, иако су подаци изузетно неквалитетни, полазимо од истраживачке претпоставке да емигрирају како високообразовани, тако и средњеобразовани. Чак верујем да ће овај закон значајно више утицати на оне који су средњег образовања и који поседују вештине одређених заната, каже Јевтовић за Спутњик.
Овим законом се још више ставља фокус на људе који се баве занатским вештинама, као и на здравствене раднике средњег образовања. Све то ће наравно, каже он, негативно утицати на кретања у српској привреди, будући да просто нема довољно квалификованих људи који би се запослили.
С друге стране, објашњава он, људи који емигрирају да би стекли високо образовање већ имају уређене канале кроз немачке законе, односно законе које свака земља има како би привукла високообразоване људе на њихове факултете.
Грађевински шлем
© Sputnik / Лола Ђорђевић
Ко остаје да ради код нас?
Јевтовић каже да се истовремено не може изнети тачан податак о томе колико се наших људи из иностранства врати у Србију, будући да не постоје квалитетни подаци ни о томе колико их на годишњем нивоу оде. Ипак, бројке су донекле боље дефинисане након пописа из 2022. године, па се процењује да сваке године између 25 и 27.000 људи емигрира из Србије. Сигурно се одређен број и врати, каже наш саговорник, и тај ток ка назад постоји, али није ни приближан броју који оде.
Ми зато раднике налазимо кроз друге канале, кроз емиграцију Срба из региона и кроз долазак људи, пре свега на велике инфраструктурне пројекте. Они углавном долазе из Кине, Турске, Русије и других земаља Азије.
Јевтовић каже да ће та тврдња можда звучати сурово, али да је чињеница да мигранти доприносе српској економији из једног врло једноставног разлога. Домаћи послодавци, по цени плате која је нижа од оне на нашем тржишту рада добијају радну снагу.
Радници кинеске компаније ,,Пауер Чајна"
© Sputnik / Лола Ђорђевић
Ми другачије не бисмо имали радну снагу, а наша радна снага не жели да ради на великим инфраструктурним пројектима, тако да је одговор врло јасан. У јако кратком року се види корист по привредна кретања и БДП Републике Србије. То јесте предност, али постоји и друга страна приче. Главна мана је та што се на овај начин потенцијал наше економије смањује. Ми не доводимо висококвалификовану радну снагу, која би проширила наш БДП. Висококвалификована радна снага је дошла од почетка 2022. године са доласком Руса и Украјинаца и то јесу људи који проширују могућности једне економије.
Он каже да је упитно да ли ће се овај проблем уопште и решити, јер предвиђа да ће код нас сигурно још две деценије постојати потреба за радном снагом на великим инфраструктурним пројектима. Србија и даље не увози висококвалификовану радну снагу из света, попут Немачке, Америке или њима сличних земаља које нуде висок животни стандард. Србија је страним радницима једноставно успутна станица.
Које је решење?
Миграције су, објашњава Јевтовић, процес који се не може спречити, већ којим се мора управљати. Он је попут бујице која наилази и против ње се не може борити. Оно што би, по његовом мишљењу, део наших људи, али и људи из региона, па и света, довело код нас, јесте квалитет живота. Квалитет живота и квалитет институција је оно што Србија може да понуди, а велику шансу представља и наш здравствени систем.
Ипак, уколико се не наставе реформе у здравственом систему, ми губимо ту карту, односно ту могућност. То су једини одговори које је могуће понудити. Никакве забране, никаква чиста повећања плата, субвенције да се ти људи врате… то је све краткорочно. Само можете да им понудите нешто им даје сигурност, а то је у нашем случају квалитет институција и здравство, закључио је Јевтовић.