Војно-технички споразум, после петодневних тешких преговора, потписан је касно ноћу 9. на 10, на војном аеродрому код Куманова.
Потписници су били: Мајкл Џексон, британски генерал, одмах потом командант Кфора (до октобра 1999) у име НАТО, Светозар Марјановић генерал-пуковник Војске Југославије и Обрад Стевановић генерал-потпуковник полиције Србије, у име СРЈ.
Делегација СРЈ инсистирала је да повлачење снага Војске Југославије и полиције мора бити синхронизовано са распоредом међународних безбедносних снага на простору Косова и Метохије, под окриљем УН, како би се онемогућио безбедносни вакуум и обезбедило стабилно окружење и сигурност свих грађана на КиМ.
Представници СРЈ заступали су чврсто став да међународно безбедносно присуство мора бити искључиво под окриљем УН, како је било предвиђено мандатом Народне скупштине Србије и изјавом савезне владе.
Војно-технички споразум заснивао се на политичком документу од 10 тачака који је усвојен у Београду приликом разговора Слободана Милошевића, Мартија Ахтисарија и Виктора Черномирдина.
Предлог мировног плана је тадашњем председнику СРЈ Слободану Милошевићу у Београд донео председник Финске Марти Ахтисари, у својству заступника ЕУ и генералног секретара УН.
Потписивању је претходила и серија преговора Милошевића са Виктором Черномирдином (1938-2010) руским дипломатом, који је био лични изасланик тадашњег председника Русије Бориса Јељцина
Мировни план је 3. јуна 1999. одобрила Скупштина Србије, као и тадашња Савезна влада.
Шта је подразумевао Кумановски споразум
Војно-технички споразум потписан код Куманова у основи је подразумевао:
Прекид непријатељстава између НАТО формација и снага СРЈ, односно Војске Југославије и Полиције Србије.
Повлачење снага Савезне Републике Југославије са простора Косова и Метохије у року од 11 дана.
Споразумом је одређено успостављање такозване Зоне безбедности уз административну границу са Косовом и Метохијом, унутар централне Србије и Црне Горе.
Одређена је ваздушна дубина Зоне безбедности 25 километара.
Предвиђена је копнена дубина Зоне безбедности пет километара.
Кфор се обавезао на разоружање терористичке тзв ОВК.
Међународне снаге су „овлашћене да предузимају све неопходне мере с циљем успостављања и одржавања безбедног окружења за све грађане“.
Прецизирани су технички детаљи спровођења Споразума.
Ондашњи генерални секретар НАТО-а Хавијер Солана издао наредбу о прекиду агресије на Савезну Републику Југославију током сутрашњег дана, 10. јуна 1999.
Последњи пројектили током агресије НАТО испаљени на Србију, односно СРЈ, пали су 10. јуна 1999, у зони села Кололеч, код Косовске Каменице, у 13.30. На касарну у Урошевцу последњи пројектил пао је у 19.35.
Био је то 79. дан НАТО агресије на Савезну Републику Југославију. Савет безбедности УН усвојио је тог 10. јуна 1999, Резолуцију 1244. НАТО агресија на СРЈ започела је 24. марта 1999, без одобрења Савета безбедности Уједињених нација.
Повлачење снага Србије односно СРЈ, започело је 12. јуна 1999.
Војску СРЈ и полицију Србије заменили су на Косову и Метохији припадници међународних снага под окриљем УН, Кфор. У прво време са њима се налазио и невелики руски контингент, који је до тада био стациониран на простору БиХ, у склопу Сфора.
На Косово и Метохију упућено је тада укупно 37.200 војника Кфора, из 36 земаља. Њихова обавеза била је обезбеђење мира, стабилности и безбедност за све грађане КиМ. Обавеза је такође била и повратак избеглих.
Резолуцијом Савета безбедности 1244. предвиђен је такође, када се стекну услови, повратак одређеног броја припадника особља СРЈ и Србије, што никада није реализовано.
Повратак војске СРЈ у Копнену зону безбедности омогућен је 2001. године, а ваздушна зона безбедности укинута је 2015. године.
Почев од децембра 2008. године, на Косову и Метохији налазе се такође припадници Еулекса, цивилне мисија ЕУ, састављене од полицајаца и судија. Њихов мандат био је спровођење активности везаних за владавину права на КиМ.
Погледајте и: