Ни Исток, ни Запад, ни апстракција, ни соцреализам: Како се Кун уметношћу борио за боље сутра

Изложба „Кун: уметник – радник – борац”, којом се обележава 120 година од рођења Ђорђа Андрејевића Куна, биће отворена 11. јуна у Галерији САНУ у Београду. Публика ће бити у прилици да види више од 50 сликарских и више од 100 графичких радова овог уметника и револуционара, уз обиље архивског материјала и других артефаката који осветљавају његов живот и стваралаштво.

„Ово је прилика да се поново сагледа читав Кунов рад, који јавност није имала прилике да види деценијама. Публика ће моћи да сагледа уметников опус, који чине дела израђена у разним техникама, с обзиром на то да је Кун велики сликар, али и графичар. Он се, међутим, бавио и примењеном уметношћу, дизајном, илустрацијама, израђивао карикатуре. Кроз коришћење артефаката, архивске грађе, документата, покушали смо да контекстуализујемо већину тих радова, имајући на уму да млада публика није упозната с Куновим радом, авероватно ни с историјским дешавањима у којима је он радио и за које био везан“, каже у разговору за Спутњик једна од ауторки изложбе Вида Кнежевић.

Према њеним речима, Кун је уметник који је читав свој живот посветио социјалистичкој револуцији, он је радник који је уметничко длето и кичицу упрегао у борби за боље сутра, те неуморни борац на страни потлачених.

„Мислим да ће публика, ипак, бити изненађена многим радовима које до сада није имала прилике да види, а који негирају уврежено мишљење да је Кун репрезент соцреалистичког сликарства“, напомиње наша саговорница.

Ђорђе Андрејевић Кун у Бору, породична архива

Она напомињее да је читавак Кунова уметничка пракса итекако авангардна, да има континуитет с модернистичким сликарством и да вуче корене не само из локалног југословенске уметности него и из читаве европске традиције тридесетих година.

„Кун је био врхунски сликар, мајстор сликарства, високообразовани уметник који је каријеру почео тако што је завршио уметничку академију, па ликовну академију, па је добио стипендију и боравио по многим европским градовима, пре свега италијанским и француским. На лицу места је проучавао врхунске ренесансне сликаре, затим сликаре 18. и 19. века, био је инспирисан Гојом, Тинторетом, сликарима који су на неки начин били ангажовани у времену у којом су стварали. Касније су га инспирисали и немачки и холандски експресионизам, графичари. Оно што је такође важно јесте да је Кун потекао из породице графичара, од малена је био упознат са графичким занатом, у додиру с графичким радницима, тако да се већ као младић политизовао кроз дружење с њима“, наводи Вида Кнежевић.

Кун је заједно са својим колегом Мирком Кујачићем 1934. године придружио групи „Живот“ која је радила у илегали. Они су се политички ангажовали, настојећи да утичу и на побољшање услова рада уметника, да добију помоћ за организовање самосталних и групних изложби и друге олакшице.

Ђорђе Андрејевић Кун "Колона", 1946. УЗЗПРО - Палата Србија

Тридесетих година Кун је отишао у Бор, где је израдио чувену графичку мапу „Крваво злато“, на којој приказује тежак живот рудара.

Учествовао је и у Шпанском грађанском рату, где је стигао на лето 1937. године, преко Париза. Тамо је боравио у атељеу уметника Боре Баруха, у којем је сликала и Љубица Цуца Сокић.

Четрдесетих година био је заточен у затвору у Билећи, заједно с другим колегама, уметницима и борцима. До 1943. године био је у Београду у илегали. Израђивао је разне документе и друге графичке илустрације за потребе тадашње Комунистичке партије Југославије.

Након 1945. године Кун је учествовао у социјалистичкој изградњи кроз разне друштвено-политичке активности. Био је професор на Ликовној академији, народни посланик у Скупштини Србије, дописни, па онда и стални члан Српске академије наука и уметности, члан Удружења ликовних уметника.

„Наставио је да доприноси промишљању на који начин уметност и култура учествују у грађењу новог друштва, нарочито после 1948. године и раскола са Совјетским Савезом, када је Југославија почела да гради свој „трећи пут“ у политици, економији, па и у самој уметности. Педесетих и шездесетих година променио је своју палету, промишљајући на који начин уметност може да одрази тај 'трећи пут' – ни Исток, ни Запад, ни апстракција, ни соцреализам, већ нешто што је аутентична југословенска култура и уметност“, наводи наша саговорница.

Она подсећа на то да су Кунова дела била присутна у читанкама и уџбеницима историје старијих генерација.

„Старије генерације не могу да замисле неки уџбеник историје без његових илустрација партизана, партизанске борбе, борбе илегалаца у међуратном периоду, или социјалистичке изградње. Међутим, чини ми се да данашње генерације, поготово оне млађе, мало знају о тим друштвеним и политичким збивањима, будући да рецимо од почетка деведесетих од разарања југословенске државе имамо прекрајање историје, историјски ревизионизам и разне историјске и политичке праксе које умањују значај народно-ослободилачке и антифашистичке борбе“, каже Вида Кнежевић.

Према њеним речима, веома важан сегмент изложбе бави се Куновим доприносом еманципацији жена. Познате су његове слике још из тридесетих година, на којима представља сиромашну жену радницу, мајку, или рецимо, чувено платно „No pasarán“ (Неће проћи), инспирисано женом која се бори у Шпанском грађанском рату равноправно с мушкарцима.

„Када смо разговарали с млађим сарадницима, многи нису знали да је, рецимо, актуелни грб Београда Кунов рад. Он је почетком тридесетих година добио прву награду на отвореном конкурсу Града Београда за тај грб. Осмислио је и државни грб Југославије, који је припремио за друго заседање АВНОЈ-а. Многе грбове, ордене, новчанице израдио је управо Кун“, наводи Кнежевићева.

Ђорђе Андрејевић Кун, из графичке мапе "Крваво злато", 1936. година, Музеј Југославије

На изложби су представљени и радови савремених уметника Христине Иваноске, Дејана Марковића, уметничког дуа Доплгенгер и Контекст колектива који непосредно указују на који начин је Кун данас уписан у колективно сећање савременог друштва.