Гардинеров је проблем, међутим, што он и сви који подједнако желе што и он на то могу да утичу отприлике колико и његова покојна шефица…
Говор Маргарет Тачер
А случај је удесио тако да је, баш док је Гардинер ламентирао над светом који престаје да буде сав њихов, у мултиполарном светском интернет пространству васкрсао исечак једног обраћања Маргарет Тачер из 1996. године у коме је она, ваљда нехотице, описала зашто Русија представља толику опсесију Енглеза и свих осталих колонизатора са Запада, навиклих да нема богатства на овом свету које не треба да буде само њихово.
Ако би се, говорила је похлепно Маргарет Тачер, „правила листа земаља у односу на природне ресурсе које поседују, на самом врху би, скоро сигурно, била Русија. Она има све. Нафту, гас, платину, злато, сребро, све индустријске метале, величанствену дрвну грађу, предивно богато земљиште…“ Међутим, појаснила је затим с уочљивом дозом пљачкашког расизма, најважнији човеков ресурс су сами људи, а Русија нема људе какве имају они на Западу; па из тога и неизговорени закључак да они на Западу, кад су већ бољи од других, имају људско право на ресурсе свих других. Укључујући и све оно величанствено и предивно што поседују Руси који то не заслужују…
Критика Џоа Бајдена
Али деведесете године прошлог века – не повратиле се – представљају прошлост много више него што то математика сугерише.
Па зато преживели припадник тог света Маргарет Тачер, њен сарадник Нил Гардинер, и јадикује у лондонском „Телеграфу“. И то са позиције конзервативног критичара режима Џоа Бајдена, чиме показује и да значајнијој разлици између једних и других на Колективном западу, када је њихов однос према Трећем свету у питању, сав тај остатак света не треба нарочито да се нада.
Гардинер, елем, у том смислу Бајдену замера што „ниједан председник САД није учинио више да поткопа положај Америке у свету“. Као да је Бајден заиста толико моћан, и да његовим нестанком могу да нестану и невоље с којима је Запад суочен…
„Ако (Доналд) Трамп постане председник Сједињених Држава по други пут“, пише даље директор Центра Маргарет Тачер у утицајној америчкој Херитиџ фондацији која је обликовала политику Роналда Регана, он – Трамп – „мора да поврати осећај америчке доминације и изузетности на светској сцени. Сједињене Америчке Државе морају да се врате на такву позицију да их пријатељи респектују а непријатељи да их се плаше.“
Дрски амерички непријатељи
Другим речима, сви да Вашингтон слушају беспоговорно уместо што – беспомоћно колико и очајно примећује Нил Гардинер – сви ти „непријатељи Америке постају све дрскији. Кина све више прети суверенитету и безбедности Тајвана. Русија је покренула нову офанзиву у региону Харкова у Украјини. А савезници Ирана настављају да прете међународној поморској трговини у Црвеном мору без икаквих стварних последица по Техеран. Непријатељи слободног света понашају се као да им је отворена сезона некажњивости, док се амерички колос дави у мору нарастајућег дуга, слабог вођства у Белој кући, опасне воук идеологије коју намеће Бајденова администрација, и катастрофалне политике отворених граница која је допустила да преко 9 милиона нелегалних миграната уђе у Сједињене Државе откако је Бајден преузео власт… Американци се осећају све сиромашније и све мање сигурно“ и „све више губе поверење у председника и Конгрес“. А „Бајденово ментално опадање сразмерно је само паду положаја Америке на међународној сцени“.
Све у свему, закључује Гардинер с крајњом забринутошћу, „ера Pax Americana-е“ – оног америчког поретка заснованог на правилима, у коме је једино правило оно што Америка каже – „налази се на апаратима за одржавање живота. Свет без Америке на његовом челу је незамислив, али управо то је реалност с којом смо данас суочени.“
Понижење у Уједињеним нацијама
Као пример процеса које је релативно успешно у стању да уочи, овај британски поклоник (тобожње) америчке изузетности наводи, како каже, „понижавајући призор“ америчких званичника који су се у Савету безбедности Уједињених нација придружили минути ћутања због погибије иранског председника Ебрахима Раисија – изузетност изгледа не подразумева пристојност – но, већи проблем за ту њихову самопроглашену изузетност, коју пријатељи треба да поштују а непријатељи да је се плаше, налази се у томе што још бољих примера пропасти западног поретка у корист мултиполарности има на све стране и то свакодневно – од најављене пропасти украјинског самита у Швајцарској, где се због одсуства Русије неће појавити ни доскорашњи амерички клијенти попут Пакистана и Саудијске Арабије, до јавно изражене жеље НАТО чланице Турске да се прикључи БРИКС-у у чијем су средишту Русија и Кина…
Значи ли то да су страхови Нила Гардинера оправдани? Како је свет доспео у такву ситуацију? И могу ли Америка и њени саучесници из Велике Британије нешто да учине да то промене?
О овим су питањима у „Новом Спутњик поретку“ говорили новинар из Лондона Синиша Љепојевић и публициста Игор Ивановић.
Погледајте видео: