Овако дипломата и министар спољних послова Југославије од 1988. до 2000. године Живадин Јовановић коментарише НАТО агресију из 1999. године, описујући је као највећу деградацију културе у историји Европе. Она је, по његовом мишљењу, била израз некултуре, нецивилизације, нехуманости, нељудскости и неморала.
Јовановић је на трибини поводом 25 година од потписивања Кумановског споразума и доношења резолуције 1244 у Савету безбедости УН са генерал-пуковником Бранком Кргом тумачио дешавања с краја прошлог века. Трибину је организовало удружење „Пријатељи српске културе“, а модератор је био генерал Синиша Боровић.
Наша земља, њено руководство и наш народ имају изузетно место у историји не само Европе, већ и светских односа, управо као прва земља, први народ, прва влада која се супротставила стратегији експанзионизма, односно ширења на туђе територије и богаћења, што се супротставила стратегији диктата, доминације и хегемонизма, нагласио је Јовановић.
Мурал посвећен јунаку са Кошара Саши Иванковићу
© Sputnik / Лола Ђорђевић
Цивлизацијски суноврат Европе
Он је истакао да се често прави иста грешка када се говори о овим догађајима – Срби о њима причају „из дефанзиве“. Друга страна је та која сноси, или би бар требало да сноси одговорност не само за дестабилизацију наше земље, за њено дробљење, као и дробљење српског народа, већ и историјску одговорност за деградацију цивилизације, за деградацију хуманизма, баш својом „хуманитарном интервенцијом“.
Ми имамо све могућности, сва морална и цивилизацијска права да будемо у офанзиви, да оптужујемо, да захтевамо, да друге који су нас убијали, тровали нашу земљу, да оне који су отимали делове наше постојбине – нападамо! Од те агресије почиње морални и цивилизацијски суноврат Европе, а ми се и даље понашамо као да имамо комплекс инфериорности према истој тој Европи. Ми морамо коначно уверити себе у истину да смо ми, Србија и српски народ, најбољи део Европе.
Императивно је да радимо на себи, односно да се „баждаримо на нови начин“, како каже дипломата и председник Београдског форума за свет равноправних. Срби морају научити да се никоме ни за шта не правдају, јер за то нема разлога. Србија и српски народ, каже он, никоме на планети ништа не дугују, а поготово не такозваној демократској Европи.
Споменик херојима са Кошара
© Sputnik / Лола Ђорђевић
Најбитнија лекција
Jовановић тврди да нам треба још преиспитивања, а да је од кључног значаја не само препричавати међусобно некадашње догађаје, већ пре свега усмеравати и едуковати омладину о дешавањима из 1999. године. Школе и факултети би требало, у оквиру тога, да се посвете и васпитној, а не само образовној улози, сматра он.
Уместо што се без преиспитивања узима као датост да је рат у Украјини први рат после '45. који је потресао стари континент, требало би да јасно и гласно испричамо своју причу, а пре свега и свих својој деци. Његове последице се осећају и данас, али не само у Србији, оценио је он:
Први рат на европском тлу извршен је 1999. године и тако је НАТО преселио, односно вратио рат и агресију на европски континент. Оно што је парадокс је што то није био рат против Србије, односно тадашње Југославије, већ је то био рат против Европе, у којем је Европа учествовала. Она је од тог рата имала преокрет у свом положају, односно преокрет ка вазалству. Данас је Европа признати, непревазиђени вазал англосаксонског фактора.
Наша политика и наша борба морају се прилагодити новим условима на које указују многи фактори данашњице. Ти нови услови указују на крах униполарног света, у којем народ који се супротставио колективном Западу на врхунцу његове моћи не сме бити талац и жртва инерције и представе о нечијој некадашњој сили, закључио је Живадин Јовановић.
Мурал посвећен херојима са Кошара у Краљеву.
© Спутњику уступила Лола Ђорђевић
Пројекат разбијања Југославије
Генерал Бранко Крга, тадашњи шеф обавештајне службе, своје обраћање присутнима на Машинском факултету је поделио на три целине, односно на догађаје коју су довели до потписивања споразума, о самом току и потписивању документа и о проблемима у реализацији одредаба војнотехничког споразума.
Он наглашава да криза из 1998. и 1999. није наступила случајно, већ да је била део пројекта разбијања Југославије у ширем смислу – процеса који траје све до данас.
Југославија, а пре свих Србија, није желела тај рат. Ми старији то знамо, али битно је да и млади постану свесни тога да њихова земља није желела рат 1999. године. Један од аргумената да Срби проблем на Косову и Метохији 1999. нису желели да реше оружаним путем јесте и тај што није припремала оружану силу. Све оне оптужбе на наш рачун које су тада биле присутне да се врши етничко чишћење, масовна убиства, логори на некаквим стадионима итд. су апсолутно нетачне. Ја сам учествовао у изради свих планских докумената за употребу војске и апсолутно никакве „Потковице“ није било, а ни наговештаја да се врши етничко чишћење било ког простора, рекао је Крга.
Изложба фотографија “Зашто?” из фото-документације руске новинске агенције и српског дневног листа ,,Вечерње Новости“ која сведочи о агресији НАТО на СР Југославију
© Sputnik / Лола Ђорђевић
Чиста агресија, без рукавица
Генерал Крга напомиње да се догађаји из 1999. по дефиницији квалификују као агресија. Све и да је постојало одобрење Савета безбедности УН, каже он, тај рат би опет био злочиначки, вишеструко штетан и погрешан, будући да се све могло решити политичким средствима. Ипак, НАТО је хтео рат по сваку цену.
Као тадашњи шеф обавештајне службе, Крга је имао доста контаката са страним војним изасланицима у нашој земљи. Говорио им је да нема потребе за војном силом, али су сви они одговарали да јесте, јер је у питању кредибилитет НАТО и Америке.
Тада је Америка била на врхунцу своје моћи и хтели су тим бомбардовањем Србије да направе параду, да нас разбију за четири или пет дана и да тиме обележе педесету годишњицу НАТО-а у слављеничком расположењу. То нам је Весли Кларк у разговору са генералом Ојданићем отворено рекао: ,,Разбићемо вас за три до четири дана, неће остати читав ниједан камион. На вашем месту ће постојати друга власт, друга војска, а ви неће више имати никакву функцију, већ ћете одговарати за злочине које сте чинили“.
Крга каже да војнотехнички споразум сигурно није идеалан, али да не представља никакву капитулацију. Они који га тако називају, каже он, то раде из политичких разлога, зле намере или незнања.
Да је то личило на капитулацију, ја сигурно у томе не бих учествовао, а убеђен сам ни остале колеге. Како се може говорити о предаји војске, када ниједна наша јединица није поражена на бојном пољу? Када агресор није постигао своје циљеве да нас „разбије“ за три до четири дана? Капитулација или предаја се завршава за три до четири минута, а ми смо данима преговарали. Да се радило о капитулацији, не би се доносила никаква резолуција, већ би снаге окупатора насилно ушле на нашу територију. На крају крајева, споразум је потписан са КФОР-ом, а не са НАТО, тако да ни формално није могло бити говора о капитулацији, закључио је Крга.
Погледајте и: