Владајуће странке у овим су државама, и не само у њима, потучене до ногу. Док је, насупрот Емануелу Макрону и Олафу Шолцу, у Мађарској, на пример, Виктор Орбан опет освојио натполовичну већину европосланика из те земље.
(Не)поуздани савезници
Али то не значи и да ће из тог баналног разлога – дакле, само зато што су гласачи тако гласали – до промене у Европској унији доћи институционалним путем.
Уосталом, процурела документа показала су пре неколико година да је у једном од претходних сазива Европског парламента највише посланика имала група ”пријатеља” човека који ни на каквим изборима никада није ни учествовао, Џорџа Сороша, чија је интерна листа ”поузданих савезника” у Европском парламенту у сазиву од 2014. до 2019. неочекивано завршила на интернету. Па се испоставило тих 226 Сорошевих савезника – сви побројани поименце – било више него што је бројала највећа регуларна посланичка група у Европском парламенту. Што ће рећи да је ово нека посебна врста демократије у којој бирачи имају право да гласају како год хоће све док то нема никаквог утицаја на ону политику која треба да буде спроведена. Да би на концу, као својим логичним исходом, завршила текућим ратом Колективног запада против Русије посредством Украјине.
И док на интернет поново не исцури нека друга листа поузданих савезника Џорџа Сороша или неког другог сличног власника европске ”демократије” из сенке, бројеви освојених мандата показују да су највећи губитници ових избора групе социјалдемократа, либерала и Зелених, које су у односу на претходни сазив Европског парламента у збиру изгубиле значајних 7,6 одсто посланичких мандата у односу на удео у Европском парламенту који су имали до сада.
Урсула после Урсуле
Један део тих гласова прелио се десном центру – групи Европске народне партије чији је кандидат актуелна председница Европске комисије Урсула фон дер Лејен, што ће рећи да је у оном најважнијем погледу питања живота, смрти и рата против Русије дошло до сасвим безначајног ефекта преливања из шупљег у празно.
Те с тим у вези само као мало вероватну опцију вреди указати на могућност да напослетку не буде формирана (не)принципијелна али зато природна коалиција сорошоидног мејнстрима, која би се протезала од социјалдемократа преко либерала до такозваних народњака Урсуле фон дер Лејен.
Актуелна председница Европске комисије, која се за други мандат – незабележен у досадашњој пракси – изгледа препоручила нетранспарентним диловима с ”Фајзером” око набавке вакцина за ковид и потпуно транспарентним ратним хушкањем, како указује портал ”Политико”, ”седи на танкој већини за коју многи очекују да ће се показати као опсена”. Ово стога што је поменута коалиција, која ју је подржавала и до сада, освојила 400 мандата – за већину је потребан 361 – али рачуна се да је око 10 процената посланика из ове три групације неће подржати.
То значи да су у игри, да је подрже, и Зелени који су прошли катастрофално, изгубивши четвртину досадашњих мандата, али и италијанска премијерка Ђорђа Мелони са својом групом партија (ЕЦР – Европски конзервативци и реформисти).
Тако да би на крају могло да се испостави да ће највећа препрека Урсули фон дер Лејен бити актуелни председник Европског савета Шарл Мишел који, како сумња бриселски портал ”Политико” позивајући се на седам ЕУ дипломата, жели да је одстрани из конкуренције како би сам заузео њено место. Па је због тога одлучио да је не позове 17. јуна на неформалну вечеру 27 шефова држава и влада ЕУ чланица на којој ће се одлучивати о кандидатима за водеће функције, укључујући и позицију председника (или председнице) Европске комисије.
Или је то питање заправо већ решено? Исти извор из Брисела, наиме, позивајући се овог пута на осам дипломата из Европске уније, наводи да ће Урсула фон дер Лејен поново бити шефица Европске комисије, да ће уместо Шарла Мишела на чело Европског савета бити постављен дугогодишњи португалски премијер Антонио Кошта који је поднео оставку на ту функцију када је против њега покренута истрага због корупције, а да ће нова шефица европске дипломатије постати изразито ратоборна премијерка Естоније Каја Калас.
Чекајући новембар
Но, све те закулисне дворске игре на страну, једна друга врста рачунице показује да би евроскептици, када би могли да се уједине као што не могу, од Ђорђе Мелони преко Марин ле Пен до Алтернативе за Немачку и Виктора Орбана, представљали највећи групацију у Европском парламенту, са готово 200 посланичких мандата.
Али без обзира на (не)могућност да се то догоди, најубедљивији утисак ових избора јесте више него дупло бољи резултат Марин ле Пен у односу на Емануела Макрона који је због тога расписао ванредне парламентарне изборе, односно АфД-а који је у Немачкој завршио на другом месту, испред сваке од трију чланица владајуће ”семафор” коалиције социјалдемократа, либерала и Зелених. Дода ли се ту и успех левичара Саре Вагенкнехт, која се подједнако противи политици ратног хушкања Украјине као и АфД односно Марин Ле Пен, звучи разложно кад главни уредник француског ”Фигароа” Алексис Брезе пише о таласу ”антимакронизма” који запљускује Европу, а добрим делом је изазван и ратоборном а уз то неуспешном украјинском политиком ”колективног Макрона”.
Е, сад, да ли ће то бити довољно за стварање трансатлантске мировне коалиције коју прижељкује мађарски премијер Виктор Орбан после евентуалне победе Доналда Трампа на изборима у Америци у новембру, друго је питање…
Како су гласали грађани Европске уније? Шта су изабрали? И како ће то утицати на политику Брисела?
О овим су питањима у ”Новом Спутњик поретку” говорили историчар Саша Адамовић и научни сарадник Института за политичке студије др Душан Достанић.
Погледајте и: