Ово за Спутњик каже адвокат Никола Ристовић који има специфично оштећење слуха, не чује високе тонове. Комуникација му је отежана, али све је лакше од када зна да не чује добро:
„Када смо имали рекреативну наставу, када смо се тркали, нисам чуо пиштаљку, питао сам се, како ови људи крећу, зашто? Гледао сам у њих, кад они крену, кренем и ја. Тако је било док нисам схватио да не чујем. Сада је лакше, али медијске садржаје не могу да пратим“, каже Ристовић.
Додаје да се мучио током школовања, па и на факултету, када је знао да има проблем, професори нису разумели.
У међувремену технологија је узнапредовала, људи не стижу ни да конзумирају све благодети развоја данашњице. Нова технологија решава и проблеме људи са инвалидитетом, али свакодневица оних који имају оштећен слух, а живе у Србији, то демантује.
Наш саговорник власник је адвокатске канцеларије и каријере у успону упркос специфичном оштећењу слуха. Током школовања развио је способност читања са усана, а последњих година навикава се и на савремене слушне апарате. Али апарати не могу да у потпуности замене слух, глувонеме и наглуве особе имају проблем у праћењу медијских садржаја.
Закон који нико не мора да прати
Законом о електронским медијима прописано је да су емитери дужни да, у складу са финансијским и техничким могућностима, омогуће да њихови садржаји буду доступни особама оштећеног слуха и вида. Овај правник објашњава да је писан у складу са Конвенцијом Уједњиних нација о забрани дискирминације особа са инвалидитетом и другим конвенцијама којима се прописује прилагођавање услова у свим сферама живота.
„Али због реченице "у складу са финансијским и техничким могућностима'' ми у пракси имамо благу катастрофу. Титловање садржаја више није ни велики трошак, а у техничком смислу далеко је лакше него раније, као и Брајево писмо за слабовиде у јавном простору. Чак ни знаковни језик у данашњем свету више није толико неопходан, јер постоје апликације за аутоматску транскрипцију сваког говорног садржаја. То одавно постоји за енглеско говорно подручје“, каже Ристовић.
Додаје да све телевизије, посебно са националном фреквенцијом, могу, уз минимални трошак, да трајно реше пружање свих садржаја глувонемим особама, као у суседној Хрватској. Многи критикују Хрвате што преводе српске филмове на хрватски, он је одушевљен, може да их прати.
„Код нас је проблем незаинтересованост центара одлучивања у српским медијима. Тих 90 хиљада људи са поменутим сметњама нису предмет размишљања, иначе их има много више, јер бар половина се некако прилагодила, сметње им нису превелике, па онда нико не жели да се бави проблемом 30 или 40 хиљада људи. Они су за наше медије у финансијском смислу незанимљиви, па тако и ван фокуса менаџмента медија, посебно јер не постоје санкције за такво непоступање по закону“, каже наш саговорник.
Проблеми и у судници
Проблеме овај млади адвокат има и у својој свакодневној професионалној пракси. Каже да је лако решив, као и у случају медија. Међутим, иако су суднице опремљене мониторима за праћење процеса, судије често праве проблем око транксрипције записника у реалном времену.
„Чешћи проблем је несхватање људи ван суднице за глувонеме особе, посебно у институцијама, на шалтерима. Када људи не чују, други мисле да их не слушају, па онда почну да вичу на њих. Када кажем, извините, нисам чуо, добијем ефекат фена, само што ми се коса не подигне на глави. Нису они криви, већ држава која не препознаје проблем и не реагује. Потребна је едукација службеника уз пратећу техничку опремљеност, пре свега шалтерских служби“, истиче Ристовић.
Више од 90 хиљада људи у Србији има оштећен слух, телевизијске садржаје на српском језику не могу да прате
У Русији титловање вести- уживо
Он се осврнуо и на искуства других земаља које су одавно решиле овај проблем. У већини знаковни језик је остао у 20. веку, а савремена технологија је увелико на телевизијама преко апликације о којој Ристовић и други са лошим слухом сањају. У Руској Федерацији вести иду уживо са титловима, то чак није апликација, могућност је уграђена у сајт националне телевизије.
Колика је шанса да се појави и апликација на српском језику, постојеће могу да користе само они који знају енглески? Постоји ли шанса да се јаве добротвори из ИТ сектора који би нашим суграђанима са сметњама омогућили несметано праћење медијских садржаја, посебно у времену када најсавременији слушни имплант кошта између 15 и 20 хиљада евра?
“Искрено се надам да ће се тако нешто догодити, сваки мој медијски наступ има за циљ буђење свести обичних људи за наш проблем. Али нисам оптимиста, јер на тој ваги пар десетина хиљада људи неће покренути нечији финансијски или политички интерес да нам помогне", каже Ристовић.
Овај млади човек није уградио савремени, скупи, кохлеарни имплант, лекари су мишљења да би имао више штете привикавајући се на нове звуке, да би то пореметило његов уобичајени социјални живот.
"Многи овај имплант не могу да приуште, вредност и значај примене апликације која преводи ТВ програм на српски и из тог разлога је непроцењива."
Погледајте и: