Како сам Дућом баш добар, због деценијског познанства, а последњи сам стигао од осталих колега у Аугзбург, тако се и он изненадио што ме види, па сам искорачио из гомиле, и срдачно се поздрависмо. Одмах иза њега, наишао је Митар, бацисмо „коску“, а на кратко питање: Момци, је л' сте спремни, хорски, преко рамена одговорише: „Спремни, него шта!“.
Управо се цела Србија узда у тај тандем, у капитена и рекордера, и то што на терену могу да се пронађу и „везаних очију“ и што им је тако мало потребно за гол и асистенцију - „вин вин“ ситуацију.
Додуше, до сада то није био случај, али зашто то не би било баш онда када је најпотребније? У уторак, на „Алијанц арени“, против старих дужника, Данаца...
Дужника, у сваком смислу те речи. Прво због тога што смо их послали на Европско првенство 1992. године, које су на крају освојили, а ми остали „код куће“ због политичког ембарга према Југославији.
Друго, што су нас разбили у пријатељском мечу 2022. године на „Паркен“ стадиону, што је означио први Пиксијев пораз на месту селектора Србије. Три лака комада у нашој мрежи, за главобољу пред Мундијал у Катару... Онда је наше стање постало хронично!?
Пикси и Тадић су после тога тражили и добили Данце као ривале на неком великом такмичењу.
Сада је на њима да на терену покажу да хоће, могу и знају да им врате мило за драго, када се „ломи“ и када ће бити прилика да се покаже да ли су пуковници или покојници.
Уосталом, Бирманчевић је конференцију затворио са Живојином Мишићем, па нека онда у уторак буде оно чувено: „Ко нема страх тај иде напред...“.
Ако се по јутру дан(ска) познаје, можда и испадне добро...