Ако је већ на Мундијалу у Катару сам рекао да није био сав свој због проблема са повредама кључних играча, питање је шта се дешава на Европском првенству у Немачкој.
Вратимо се на крај новембра прошле године, селектор Стојковић је одговарао на бесмислене, чудно наметнуте тезе да постоји питање његовог останка на тој позицији.
Све се догађало у време када је Србија стекла пролаз на Европско првенство, први пут после 24 године, први пут под тим именом.
Бесмислено и чудно је ако се сетимо скандалозног случаја „Муслин“ уочи Мундијала у Русији 2018. године па је ваљда било јасно да Србија не може себи да дозволи луксуз да такав гаф понови.
Дакле, питање останка Стојковића никада заправо није ни постојало, али је у одговарању на медијске натписе селектор рекао нешто јако важно.
„Хајде да поновим, на питање да ли сад идем или остајем: Како, бре, сад да идем, када сам одвео репрезентацију на Европско првенство? Сад да одем, то би било јако нефер. Непрофесионално”, рекао је Стојковић у интервјуу за „Моцарт спорт”.
Није први пут да селектор говори о својим заслугама кроз призму констатације да је „он одвео Србију“ негде и некамо, може се признати да има и разлог за то, али начин на који се Србија квалификовала на ЕУРО, мучећи се у Лесковцу против Бугарске, сасвим сигурно није за понос.
Али, да занемаримо то и да констатујемо да узимање заслуга са собом вуче и узимање одговорности.
Да ли га има?
„Шта ћу ја брате, то кажи играчима. Ја не играм... Па, ја не играм, брате мили. Ја да играм ја бих ти рекао шта би...“
На тај начин је селектор Стојковић одговорио навијачу који се, није баш јасно како, нашао пред лифтом у хотелу где је смештен српски тим и дошао у могућност да има директан, више него директан контакт са личношћу која би по протоколу морала да буде заштићена од таквих момената.
Али, заштите није било. Можда није ни лоше јер смо чули другачијег Стојковића од оног из новембра – тада је „он одвео“, а сада „не игра, брате мили“.
Није то добро. Ни за селектора. Ни за играче. Ни за све нас јер опет изгледа да „није сав свој“, а мало је превише понављати старе лоше фазе – како се не сме дозволити случај „Муслин“, тако не сме ни случај „Катар“.
Срећом, још није касно, остала је још једна утакмица у групној фази као тренутак коначне истине Стојковићеве селекторске каријере.