Издавачка кућа „Службени гласник“ из Београда објавила је књигу „Новинарство и филм“ Сање Домазет Даничић и Маје Вукадиновић, у којој је анализиран третман новинара и новинарства у филмској уметности.
Посебна пажња посвећена је виђењу ове професије у Холивуду, с освртом на друштвене и политичких промене у америчком, али и глобалном друштву, које су утицале како на саму новинарску професију, тако и на однос филмских стваралаца према њој.
Ауторке су феномен новинарства на филму истраживале у раздобљу од готово једног века, полазећи од родоначелника жанра, филма „Насловна страна“ из 1931. године, до новијих остварења филмске уметности из актуелне, треће деценије 21. века.
Уредница у „Службеном гласнику“ Гордана Милосављевић рекла је на промоцији монографије да је књига првобитно замишљена као уџбеник намењен студентима и постдипломцима, али да је током рада прерасла у специфичну историју филма која ће бити занимљива и широј читалачкој публици.
„Књига је подељена на два дела, један је теоријски, а други се бави анализом десет најзначајнијих филмова који се баве новинарством. Она спада у групу издања која из специфичног угла показују историју друштва. Кроз историју филма и новинарства може се видети како су се мењале демократије у свету, како се мењао однос према медијима, како су новинари од суперхероја у неким тренуцима постајали чланови полуилегалних, па чак и мафијашких организација“, навела је Гордана Милосављевић.
Посебно су анализирани филмови „Грађанин Кејн“ Орсона Велса из 1941. године о медијском магнату Рандолфу Херсту, „Сладак живот“ Федерика Фелинија (1960) који је донео општепознати термин „папарацо“, „Сви председникови људи“ Алана Пакуле из 1976. године, настао недуго након чувене афере „Вотергејт“, који је бацио ново светло на истраживачко новинарство.
Међу филмовима које су ауторке издвојиле нашла су се и остварења „Црвени“ Ворена Битија (1981), „Вероника Герин“ Џоела Шумахера (2003), „Капоти“ Бенета Милера (2005), „Ђаво носи Праду“ (2006), „Под лупом“ Тома Макаратија (2015), „Она је рекла“ Марије Шредер (2022) и „Џеки“ Пабла Ларејна из 2016. године.
Према речима Маје Вукадиновић, период тридесетих и четрдесетих година прошлог века, почев од „Насловне стране“ Луиса Мајлстона, сматра се златним добом новинарских филмова.
„У том периоду новинар на филму је више подсећао на иследника и истражитеља, детектива, јер је то био период када су се снимали гангстерски детективски филмови, или филм ноар као правац, с поетиком која је утицала и на приказ новинара. Интересантно је и да постоје одређени периоди током историје филма када готово уопште није било новинарских филмова, као, на пример, шездесетих година. Кључни филм био је 'Сви председникови људи' из 1976. године, који је донео прекретницу јер је тема истраживачког новинарства постала веома популарна, а новинари су представљани као борци за правду, истину и јавни интерес“, рекла је Маја Вукадиновић.
Холивудски филмови снимани у разним епохама донели су, како је истакла Вукадиновићева, и два основна стереотипа о новинарима, која се провлаче кроз читаву историју кинематографије, па и кроз овај специфични филмски жанр.
„Први је стереотип о новинару као хероју, борцу за правду, истину, некоме ко указује на афере, на разне друштвене неправде. То су филмови који се баве истраживачким новинарством. Други је стереотип о новинарима као негативцима, о људима који су спремни да учине све да би објавили неку информацију, да би дошли до приче. Један од најзначајнијих филмова из тог домена је 'Ас у рукаву' Билија Вајлера, с Кирком Дагласом у главној улози, у којем се појавила и реченица касније често цитирана пре свега у таблоидном новинарству, а то је да су 'лоше вести једино вредне објављивања'“, навела је Маја Вукадиновић.
Према њеним речима, новинарски филмови постоје у свим жанровима, од комедија, попут филма „Новине“ из деведесетих, преко филмова с романтичнним заплетима, до озбиљних драма.
„Гледајући холивудске филмове о новинарима, стичемо утисак да су они увек ужурбани, увек седе по редакцијама, за писаћим машинама, или на компјутерима, пуше, пију, живе неуредним животом, често имају више жена, често се разводе. Ти стереотипи, од којих неки јесу блиски реалности, ипак су додатно оснажени на филму“, истакла је Маја Вукадиновић.
Она је подсетила на то да је седамдесетих година снимљен још један значајан филм о медијима и новинарству, а то је „Мрежа“ с Феј Данавеј у главној улози – „пророчанско остварење у којем је предвиђено много тога што ће се десити у медијима и који приказује шта је све телевизија спремна да учини да би постигла рејтинг, какав је однос новинара и уредника, како је дошло до појаве ријалити програма“.
Према оцени професорке Факултета политичких наука Неде Тодоровић, кроз монографију се, анализом односа филмске уметности и медија, провлаче и питања новинарске етике и кодекса, независности професије, тежње ка трагању за истином без обзира на цену, личног жртвовања за идеале и истинске вредности, личне храбрости и части.
„Колективна представа која се стварала о том садржају била је контрадикторна: варирала је између слике новинара хероја, пса чувара друштва који штити јавни интерес и заступа право професије на слободу изражавања и новинара негативца, плаћеника, који не бира жртве у тежњи да се докаже и прослави, служећи интересима оних који га финансирају, уцењују и притискају да одустане од мисије којој је он око и уво грађана“, навела је Неда Тодоривић у поговору за монографију.