Против Енглеске је наша репрезентација примила само један гол и може се рећи да је то чак и добар резултат из угла дефанзиве када се зна на какве нападачке але рачунају Енглези. Против Данске наша мрежа је мировала. Можда није требало да се догоди ни онај примљени гол против Словенаца, али он иде на душу више везном реду, него одбрамбеној тројци.
Исто као и гол Белингема.
Плашили смо се пред Немачку како ће одбрана изгледати, али се испоставило да је то било трошење времена. Била је одбрана, на челу са голманом Рајковићем, најбољи део тима.
Са друге стране, надали смо се да ће креативни везни ред и убојити нападачи надоместити све пропусте одбране. Али тога није било ни у најави.
Србија је репрезентација која је постигла најмање голова од све 24 репрезентације које су учествовале на Европском првенству. Само један.
А и тај један гол пао је после прекида. У 95. минуту утакмице против Словеније. Дакле, лако је могло да се деси да завршимо цело Европско првенство без датог гола.
Када се само сетимо Катара, тада смо били много ефикаснији, али смо на три утакмице примили чак осам голова. Тада је дефанзива била очајна. Садасу ту улогу преузели креација и напад.
Иако смо данима пред Европско првенство хвалили Александра Митровића како решета у Саудијској Арабији, дивили се мајсторским потезима Душана Влаховића у Јувентусу, били шармирани погоцима Луке Јовића у Милану, па и Сергеја Милинковић-Савића у Ал Хилалу, све је то остало у клубовима... У репрезентацији се ништа није видело, осим оног Јовићевог трзаја главом.
Наши једноставно нису имали идеју како да играју, како да креирају нападе, а чак ни бројна тумбања и ротације играча у нападу нису много помогле. Играла је Србија у различитим варијантама. И са два нападача, и са једним, против Данске и са три...
Није помогло.
Играла је у свим могућим пермутацијама нападача и креативних везиста...
Није помогло.
Пробао је Пикси и без Тадића и са Тадићем и са Сергејом и без Сергеја и са Самарџићем, мењао је место Живковићу, на крилу вртео од Костића, преко Младеновића, до Гаћиновића и Бирманчевића...
Није помогло.
Питање је: Где је решење?