Нобеловац који је рођен у Занзибару, а деценијама живи и ствара у Великој Британији, борави у Андрићграду, као гост „Видовданских свечаности“. Гурна је 11. добитник Велике награде „Иво Андрић“ коју додељује Андрићев институт.
Гурна је Нобелову награду за књижевност добио 2021. године за, како је наведено у образложењу Нобеловог жирија, „бескомпромисан и саосећајан продор у ефекте колонијализма и судбине избеглица у јазу између култура и континената“. Ради као професор емеритус енглеске и постколонијалне књижевности на Универзитету у Кенту.
Много је различитих Африка
На српски језик преведена су његова дела „Рај“, „Поред мора“, „Напуштање“ и „Живот после живота“. У разговору за Спутњик овај писац каже да му је велико задовољство што има прилику да се сусретне са читаоцима својих дела на српском језику.
„Увек је занимљиво и важно за аутора да дође у оне земље у којима су његове књиге преведене и да се сретне са читаоцима, уколико је то могуће“, истиче Гурна.
Занзибар је напустио када је имао 18 година, али је у својим делима сачувао сећање на родну земљу и на свој народ.
„То сећање није централни мотив или идеја мојих дела, али претпостављам да то делимично говори о ономе што ја јесам, о ономе памтим и што знам. Пишем о ономе што знам. Због тога пишем о Занзибару. Одређена сећања и успомене никада вас не напуштају“, каже Гурна.
Емир Кустурица у шетњи са нобеловцем Абдулразаком Гурном кроз Андрићград
© Sputnik / Оливера Икодиновић
Његове књиге одишу великим осећањима која продиру из чињеница, кроз њих се осећа афричко тле и све оно што људи на том поднебљу осећају и проживљавају.
Гурна истиче да у својим делима нема потребу да измишља, већ да пише о ономе што произилази из његовог животног искуства. У њима је представљено много народа и језика, много различитости уједињених пре свега у осећању тескобе.
„Ипак, морамо бити пажљиви када причамо о Африци, јер она није једно место, или нешто што може бити описано са заједничким карактеристикама. Заправо, много је различитих Африка. Ја као аутор пишем о једном делу Африке. Дивна ствар у књижевности, и код читалаца, и код писаца, јесте то што могу да се виде те специфичне везе и паралеле између појединости, не само о Африци, него о било ком месту на свету“, наглашава Гурна.
Балкан зна како је то кад странци покушавају да мењају идентитет
Коментаришући опаску да је људима с Балкана веома добро позната прича о доласку странаца на њихов терен с намером да им промене идентитет, Гурна истиче да се његова дела не односе само на Африку и на почетак 20. века, већ на човечанство у целини.
Главна уредница Спутњик Србија на „Видовданским свечаностима“ у Андрићграду
© Sputnik / Оливера Икодиновић
„Ништа од свега тога није ново. Нажалост, ми људи не умемо да кажемо себи: Не, ми смо ово доживели, прошли смо кроз то, и зато нећемо дозволити да се то понови“, каже Гурна.
Нобеловац, такође, истиче да није имао прилику да било где у свету борави у граду који је посвећен добитнику Нобелове награде за књижевност и у којем се тако дубоко вреднује литерарно стваралаштво.
„Мислим да је то једино овде и могуће јер је он једини писац који пише на српском језику да је добио Нобелову награду. Можда је и у томе ствар, што је једини. Неке земље вреднују ту награду и признање на посебан начин, у другим земљама су на то некако навикли, писци ту награду добијају релативно често, говорим о Американцима, Британцима, Швеђанима... Тако да то нема исти утицај. Ипак, када сам био у Кини, стекао сам утисак да су добитници Нобелове награде веома цењени, али мислим да нису изградили цео град који то слави“, каже Гурна.
Наш саговорник додаје да је имао прилику да чита Андрићеве романе „На Дрини ћуприја“ и „Омер-паша Латас“, али да му се чини да његова дела нису у довољној мери доступна читаоцима на другим језицима. Ипак, током боравка у Андрићграду, Гурна је добио примерке Андрићевих дела у енглеском преводу која ће, како каже, са задовољством прочитати.