Стопама Гаврила Принципа у Београду: У једној згради ковали су се планови који су уздрмали цео свет

Младић по имену Гаврило Принцип, испалио је хитац у надвојводу Франца Фердинанда, хитац којим је убио несуђеног цара и погодио, право у срце монархије.

Кафана “Златна моруна“, за чијим су столом пре пре сто десет година, у друштву комите Милана Цигановића седела тројица гимназијалаца: Гаврило Принцип, Недељко Чабриновић и Трифко Грабеж данас не постоји. Када би зидови могли да причају, стара оронула зграда, у којој се кафана некада нелазила на углу Каменичке и улице Краљице Наталије, пуно би тога имала да исприча.

Велики је број Београђана, готово свакодневно, пролази улицама у непосредној близини „Зеленог венца“ не слутећи да се на тим истим улицама некада писала историја. Да су биле начичкане бројним кафанама, и да су се, у појединим од тих кафана ковали најсмелији планови, доносиле судбоносне одлуке, и одвијали догађаји који ће у блиској будућности цео свет уздрмати.

Мало коме је познато да се управо на месту, где је данас аутобуско стајалиште, налазила кафана „Жиров венац“ у којој је комита Милан Цигановић предао двојици младића ( члановима удружења „Млада Босна“) неколико паковања цијанида, 6 ручних бомби, муницију, 4 резервна оквира и четири пиштоља Браунинг М1910 калибра 9 мм. Управо тим пиштољем, на Видовдан 28. јуна 1914. године, млади Гаврило Принцип извршио је атентат на надвојводу Франца Фердинанда

Да би разумели одакле гимназијалац, пореклом из села Велики Обаљ код Босанског Грахова, на београдској калдрми, морамо се вратити више од 110. година уназад у време кметова, бегова, царевина, аустроугарске окупације Босне и Херцеговине, звецкања оружјем на граници Србије и наде у ослобођење која се рађала у срцима и главама омладине, која патњу свог народа није могла ћутке посматрати. Омладине, која је одлучила да делује.

Једна од акција које су сарајевски ђаци и гимназијалци, услед противзаконитих аката бана Цуцаја у Хрватској предузели, биле су Ђачке демонстрације од 18 и 19. фебруара 1912. године у којима је Гаврило Принцип био један од најактивнијих учесника. Демонстрације су унеле немир у гимназијалце, многи од њих су напуштали школу, отворено се сукобљавали са професорима, а почело се размишљати и о атентату као виду борбе против угњетача, нарочито после атентата студента Бограна Жерајића на аустријског поглавара Босне и Херцеговине генерала Варешанина.

Упркос спознају да атентат, као крајње радикалан метод борбе може значити и смрт атентатора, верујући да ће жртвујући своје животе успети да помогну напаћеном народу и зауставе његово даље страдање, гимназијалци и ђаци кују планове за атентат на бана Цуцаја, министра Билинског и генерала Оскара фон Поћорека, за кога је сам Билински писао да је „гајио личну мржњу према Србима“. Оружје, којим би атентат извршили, у окупираном Сарајеву нису могли набавати, зато су га морали потражити преко границе, у Србији.

Пре Фебруарских демонстарација, сарајевски ђаци, изузев студената Призренске богословије, ретко су долазили у Београд. Тек неколико њих, међу којима су најпознатији били Владимир Гаћиновић, Мустафа Голубић и Петар Кочић матурирало је на Првој београдској гимназији.

Према писању Принциповог биографа, школског друга, активног младобосанца др Драга Љубибратића, у то време редовног ђака Београдске гимназије, Гаврило Принцип је у Београд на школовање дошао крајем маја 1912. Из разлога, што је на почетку школске године „због дужег одсуствовања услед болести у првом семестру пао испит из математике“, школовање је морао наставити као приватан ђак тачније, као ванредни ученик Прве београдске гимназије.

Упркос немаштини, која је мучила многе од њих, па и самог Принципа, гимназијалци су Београд посматрали као место где се живело слободно и удисао ваздух без окупаторских стега и окова. Новац, који су им породице слале углавном је одлазио на књиге и станарину, упркос томе што је неретко у истом стану по њих неколико становало, морао се тражити додатан извор прихода. Рад на калдрмисању Карађорђеве улице, био је један од начина на који је млади Принцип зарађивао понеки динар.

Слободно време гимназијалци су углавном проводили у међусобним дружењима, где се неизоставно као главна тема разговора наметало ослобођење и уједињење, нарочито у кафанама које су посећивале комите и ратници из ослободилачких ратова. Иако су наизглед били два света, уједињавала је их је тежња за слободом свог народа. Отуда не чуди што су се, када је избио Први Балкански рат (од 25. септембра (8. октобра) 1912. до 17. (30) маја 1913.) пријавили у добровољце. Велика група ђака и студената упућена је у Прокупље где се налазио логор комитског одреда Војислава Танкосића. Младићи су свакодневно увежбавали руковање оружјем, али када је крајем лета одред требао да пође на турску границу, гимназијалцима, међу којима се налазио и Драго Љубибратић, по његовом писању “је одржан говор да смо премлади за рат и да ми треба да наставимо школу“. Љубибратић нигде не помиње да је Принцип услед крхког раста одбијен, те није познато одакле је потекла та информација, нарочито што је познато да и сам Танкосић није био „громада од човека“.

Након неуспелог војевања, Принцип одлази брату у Хаџиће, где вредно учи, припрема испите које по повратку у Београд на лето 1913. полаже. Почетком 1913. у Београд, ради полагања испита долази Принципов друг из Сарајевске гимназије Трифко Грабеж, као и већи број старих другова из Сарајева, а међу последњима је у Србију дошао Чабриновић.

У српској престоници сарајевски гимназијалци нису стално настањени, већ по положеним испитима из Београда одлазе, али се у њега враћају, па тако и Принцип, који се након боравка у Сарајеву и родном Грахову(јануара1914.) средином марта вратио у Београд. У исто време, марта 1914.године новине објављују вест о надвојводином путу у Сарајево и његовом присуствову војним маневрима планираним за то лето.

Крајем марта, у кафану „Златна моруна“ стигло је писмо, адресирано на Недељка Чабриновића, са исечком из загребачког листа „Србобран“ о доласку Франца Фердинанда у Сарајево. У тој истој кафани, према сведочењу Чабриновића у истрази, у време ручка он је исечак показао Принципу. За младог Гаврила то је био знак. Одлука, да се на мрског окупатора изврши атентат је донета.

И данас, сто десет година од Сарајевског атентата, историчари се споре око тога да ли су два метка Гаврила Принципа испаљена у наследника аустроугарског престола, била узрок Првог светског рата, или су ратне трубе Беча, окренуте према Србији, већ увелико трубиле.