„Војска маршира сита“: Шта је јела армија у далекој прошлости?

У историји човечанства са настанком ратова се појавило питање како војску снабдевати храном. То је био један од изазова осим израде оружја и опреме до војне обуке. Војске су временом биле све веће што је захтевало све више хране и пића.

Најстарији извори о историји Египта не говоре много о исхрани у најстаријој армији на свету, али из онога што је познато, може се закључити да се пре Римљана није унапред планирала исхрана, што је карактеристично за све древне медитеранске војске.

У стара времена је војска са собом водила стада стоке, а у време Александра Великог је био велики број оваца и коза у војсци.

Војске у Грчкој и Македонији су са собом носиле вино, жито и брашно како би правили хлеб, сушили су месо, бавили су се и риболовом, као и припремом димљене или сушене рибе. Омиљено јело у походима била је чорба од боба или леблебија, у коју су додавали поврће, гљиве и зачине. Са собом су носили и сир.

Најважније је било да војници имају воду, па су приликом плана кретања бележили где се налазе извори. Масти су надокнађивали залихама маслиновог уља и маслина. Војник античке грчке војске могао је да дневно добије: 0,35 килограма хлеба, 0,9 килограма меса, 1 литар вина и 100 грама маслиновог уља. Пре Рима, западне војске су скоро увек биле мале по броју.

Од Египта до Атине, чак и упркос чињеници да су веслачи најчешће били робови, хранили су их боље од обичних људи на копну. Имали су до килограм хлеба, велике посуде чорбе, меса и сира. Ако им је недостајало калорија то су надокнађивали пивом. Пиво од јечма се пило још у другом миленијуму пре нове ере у Египту. У пиву су најчешће чували производе који се кваре. Флота је увек могла да рачуна на свежу медитеранску рибу.

Војске су на Истоку биле бројније па је било теже обезбедити војску храном. Још се у средњеазијским законима могу наћи информације о војним походима, а у периоду Персије и похода Александра Македонског су планирали исхрану војника.

Имали су велика стада стоке. Ксерксова војска је у инвазији на Грчку имала милион људи, па је потребан велики број стоке. Још једна карактеристика источних армија била је њихова мултинационалност: номади из степа и пустиња, народи приморских држава, наследници Феничана и они који су водили слонове у битку. Била је потребна велика количина хране за војску и животиње, па је поворка персијске војске могла да се протеже километрима.

За људе су локални производи имали важну улогу, као што су зачини. Понекад су се појавиле и неке пијаце на којима се могла купити и храна и још много тога. Тада су схватили да је за исхрану војника потребна организација.

Стари Рим је у почетку организовао исхрану војника по узору на Грке – у мањеркама. Најважнији део исхране је био војнички хлеб (panis militaris). Легионари су имали права на 26 килограма хлеба месечно али су добијали пшеницу, млели је и правили хлеб на угљу. Он је био хранљивији него обичан бели хлеб.

Другио део оброка је био тзв. средоземни, који је подразумевао и маслине и маслиново уље, боб, воће и поврће, сало, доста грожђа и сувог грожђа и рибу. Често се дешавало да када су јели месо су војници имали дизентерију или нису могли да сваре храну. Војници су пили воду помешану са вином. То је било традиционално пиће легионара.

Јака дисциплина римских војника и то што су у походима могли без велике количине хране су им омогућили да у биткама буду бољи од осталих мање дисциплинованих војника.