У овој обимној студији коју је у преводу на српски језик објавила издавачка кућа „Клио“, Јулија Шчербињина, која је универзитетски професор педагогије, лингвиста и књижевни критичар, аутор бројних радова из области науке о књизи и науке о комуникацији, сагледава савремени свет из угла библиокултуре.
Појам „библиоскоп“, који стоји у наслову ове студије, увео је још у 19. веку француски библиофил Луј Октав Узан, објашњавајући феномен односа према књиги превасходно као предмету који се посматра, у којем се ужива, који служи као поклон, украс, статусни симбол, а не као према носиоцу садржаја, односно информација и знања.
Ауторка креће од тезе да су књиге и однос према њима огледало времена, друштва, културе и свеукупног начина живота у свакој историјској епохи. Из тог угла Шчербињина описује и данашње време, у којем писци више немају статус пророка, у којем свако може да преузме на себе улогу књижевног критичара, чак и ако нема неопходне компетенције и у којем се о књигама више разговара него што се оне читају.
Космички и козметички закони
Једна од кључних ствари на које указује руска ауторка јесте да савремено доба није време традиција, које је организовано по принципу континуитета и почива на преношењу искуства с генерације на генерацију, него време тенденција које је организовано по принципу новине и одговара на тренутне друштвене изазове.
„Tрадиција је статичан, чврсто постављен систем исконских појмова и представа, који постоји од давнина. Ти појмови су чврсто укорењени у култури и не мењају се вековима. А тенденција – то је динамичан систем појмова који се стално мењају. То су правци, расположења, трендови у моди, у политици, у међуљудским односима, и то се односи и на књижевност. Док се друштво традиције гради по принципу 'корак по корак', односно тако да свако прати свог претходника, друштво тенденција се гради по принципу стимулус – реакција. Рецимо, ако је објављена нова књига, обавезно мора постојати нека реакција, потребно је показати да смо је читали, или да смо макар чули за њу. Може се рећи и да друштво традиције постоји у складу с космичким, а друштво тенденције у складу с козметичким захтевима. Космички закони су – обим, дубина, синтеза, оригиналност. Козметички закони – то је површност, маска, одсуство аутентичности“, каже у разговору за Спутњик Јулија Шчербињина.
Књига као предмет
Објашњавајући појам „библиоскоп“, Шчербињина наглашава да је и сам творац тог термина Луј Октав Узан ову појаву посматрао двојако и не сасвим негативно.
„Узан је говорио да је то природни процес - да библоскоп не посматра књигу само као извор информација и извор текста, него и као ствар, драгоцену, вредну, лепу, богато и скупо опремљену. И он може да је не чита, него само да је разгледа, да ужива у њој, да је стави на полицу у библиотеци и да се хвали њоме својим гостима. А у савременој култури визуелно преовладава над вербалним. Одлазак у биоскоп, или у позориште, популарнији је од читања. Књига данас није само носилац информација, него пре свега информациони повод. Када се појави неки нови наслов, покреће се расправа о томе какву ће књижевну награду добити, какав му је рејтинг, како иде продаја, како ће га дочекати критика. А критика се више не бави анализом књижевног дела него препричава сиже, или просто нуди кратке белешке о књизи“, истиче Шчербињина.
Према њеним речима, у друштву традиција читање је било основна делатност, подразумевало се да је књига предвиђена за читање.
„Само је уски круг библиофила могао књигу да посматра као колекционарски предмет, намењен љубитељима. Данас све више људи посматра књигу као инструмент, ствар, као поклон, игру. Књига је добила неке додатне функције које јој раније нису биле својствене. И појавили су се начини опхођења према књизи који раније нису практиковани. Сада, ипак, има мање читалаца у традиционалном значењу те речи него што их је било раније. Живот се мења, па се мењају и форме доживљавања одређених предмета, укључујући књиге“, наглашава руска ауторка.
„Експерти“ су свуда око нас
Говорећи о експертократији, односно феномену дигиталне ере који експанзију доживљава захваљујући друштвеним мрежама, блоговима и другим платформама за комуникацију које нуди интернет, Шчербињина наглашава да је реч о опасној и деструктивној појави јер она омогућава наметање одређених ставова широком кругу људи.
„Експерти намећу своје мишљење чак и у ситуацијама када има довољно општих информација или индивидуалних ставова. И ми не можемо да мрднемо ни корак. У свим могућим ситуацијама свакодневног живота појављују се експертократи – од продавнице намештаја, преко козметичког салона, до аутоперионице, свуда. Они нас подучавају, намећу нам своје мишљење, деле нам савете. Још један знак експертократије јесте неутемељено присвајање статуса експерта. Човек се у нешто не разуме, али сматра себе познаваоцем, стручњаком и почиње да говори о томе другом човеку из позиције познаваоца, иако није компетентан“, каже наша саговорница.
Када је реч о књижевности, Шчербињина примећује да обични читаоци више немају оријентире, јер свако себе може да прогласи књижевним теоретичарем или критичарем, дајући себи право да суди писцу и да процењује књижевно дело.
„Тако хијерархија, без које не може да постоји култура, почиње просто да се руши. Ако желим да сазнам мишљење, истински, компетентан став, или макар мишљење које је поткрепљено ауторитетом, не знам куда да идем. Да ли да потражим то на некој од друштвених мрежа, или у неком часопису, или у новинској колумни. Да ли да читам нечији блог или да идем на неко предавање. И ту постоји избор, и рекло би се да је то веома драгоцено, да је добро, али тај избор није утемељен, јер су мишљења мутна и нису професионална. На интернету има много непроверених информација, такозваних фејкова. То су лажни подаци, непроверене чињенице, свако говори да нешто зна, о чему год да је реч, да нешто разуме. И то је, наравно, лоше“, наводи Шчербињина.
Пиратерија и плагијати
Ауторка се у студији детаљно бави и појмовима књижевне пиратерије и књижевних плагијата, који су у дигиталној ери добили нове могућности.
„Када је наступила епоха интернета, свима је почело да се чини да текстови више никоме не припадају, јер је постало могуће направити репост неког поста, направити снимак екрана, послати било коме неки линк. И веома често текстови нису потписани на интернету. Ствара се илузија да је текстове могуће апсолутно слободно копирати, ширити, слободно их користити. И тако се губи појам ауторства. Интернет, такође, нуди могућност писања под псеудонимом, може се користити измишљено име, може се писати анонимно. Све то, наравно, подстиче књижевну пиратерију, плагијате и друге облике нарушавања ауторских права“, указује ауторка.
Ипак, Шчербињина сматра да се за незаконито копирање, или присвајање туђих рукописа не може кривити само интернет, наводећи да понекад и сами аутори, најчешће нехотице, доприносе незаконитом ширењу и присвајању сопствених текстова.
„То може да добије веома чудне форме, када аутор, рецимо, мислећи да ће му то донети профит, славу, успех код читалаца, почиње непромишљено да шири одломке својих текстова, а потом горко зажали због тога, када види да су му текстови просто украдени, да је неко једноставно ставио своје име на рукопис. Чак се догађа да аутор са својим поклоницима расправља о свом стваралаштву, а ту поклоници опет наступају као експертократи, подучавају га, понашају се као редактори, још током процеса стварања текста романа, а затим аутор има проблеме због тога и испада да он није једини аутор тог дела“, наводи Шчербињина.
Књига неће умрети
Руска ауторка, ипак, верује у будућност књиге, истичући да она не само што неће умрети, него ће и наставити да доживљава процват и да нас радује својим садржајем.
Шчербињина сматра да сви савремени формати књига, од аудио-издања, преко електронских књига, до разних других облика које детаљно набраја у својој студији, доприносе развоју библиокултуре.
Она, такође, сматра да преношење књижевног текста у било коју другу уметничку форму, попут позоришне представе, филма, стрипа, такође доприноси популаризацији књижевности.
„Једна је ствар када читање књиге замењујемо гледањем филма, када човек не жели да чита књигу, па уместо тога гледа серију или филм. То, наравно, није добро, јер се тако губи садржај, могућност да се с писцем комуницира кроз његово дело. Потпуно је друга ствар када говоримо о томе да се књига преноси у друге видове стваралаштва. Што је више таквих формата, тиме је књига виталнија, самим тим ће се дуже читати, памтити, дуже ће живети. Сама кинематографија представља право благо за књигу. Чак и ако је филм лош, неталентован, без садржаја, то је ипак добро и за писца, и за књигу. Други је проблем када човек заиста замењује читање гледањем, односно када бира само један начин. Када, заправо, жели само информације, а не знање“, сматра Шчербињина.
Говорећи о положају писца у савременом свету, наша саговорница примећује да је он данас изгубио централно место у култури, али да није завршио ни на периферији.
„Писац је заузео место у култури које му, према мом мишљењу, заиста и припада - да анализира друштвено расположење, да преноси у уметнички текст чињенице и догађаје чији је сведок. Он се бави осмишљавањем стварности, уметничким освајањем света и то је изванредна позиција. Појављују се нови аутори, нови жанрови, рађају се нови формати књига и издавачки формати. Мислим да управо то треба да нас инспирише и подстиче да трагамо за новим научним и стваралачким достигнућима“, закључује Јулија Шчербињина.