Човек који је преокренуо однос Русије према Србији /фото/

Велики пријатељ Срба, и човек коме су сви скидали шешир док је шетао улицама престонице, Николај Хенрикович Хартвиг је у Србију дошао половином септембра 1909. године неколико месеци након завршетка Анексионе кризе. Својим дипломатским радом учинио је да тадашња службена Русија почне много озбиљније да рачуна на Србију него ли дотле. Његови званични извештаји, пуни топлине за Србију и српски народ, били су такви да се говорило да је Хартвиг срчаније бранио Србију на руском двору више него што је заступао Русију на српском.

Колико је била велика његова љубав према Србима сведочи и чињеница да је одложио и лечење, иако му је здравље тих дана јула 1914. године било доста нарушено, како би помогао Србима и спречио рат који је Аустроугарска спремала.

У време јулске кризе, настале након Сарајевског атентата, Хартвиг је настојао да последице атентата сведе на минимум и смањи тензије између Аустроугарске и Србије. У тим напорима зауставила га је изненадна смрт у аустроугарском посланству у Београду. Због ове чињенице касније је настала изрека да је Хартвиг био прва жртва Првог светског рата.

За разлику од посланика царске Русије, који је знао да у корист Србије повлачи потезе мимо официјалне политике Петербурга, отправник послова Аустроугарске Владимир Гизл фон Гизлинген доследно је следио антисрпску политику Беча. Непосредно након Сарајевског атентата, бечка ратна струја, уз помоћ штампе, почела је да преноси гласове да иза убиства Франца Фердинанда стоје званична Србија и Русија. Потакнут лажним информацијама пласираних из аустроугарског посланства, бечки „Рајхспост“ пише да Хартвиг није хтео да на згради руског посланства спусти заставу на пола копља и да је увече на дан атентата приредио славље.

Упркос нарушеном здрављу и потреби за одмором и одласком на лечење, руском царском дипломати нису промакли звуци ратних труба Аустроугарске окренутих ка Србији. Исте вечери када се барон Гизл вратио из Беча (где је учествовао у изради ултиматума), Хартвиг тражи хитан пријем, не би ли добио одговор на питање шта ће Аустроугарска учинити са Србијом после Сарајевског атентата.

Саветник аустроугарског посланства Шторк, са ким је Хартвиг разговарао тражећи сусрет са бароном Гизлом, овако је прокоментарисао Хартвигов позив:

О чему су Хартвиг и барон Гизл разговарали није познато, јер се те вечери особље посланства није налазило у згради. По речима самог барона, Хартвигу је током разговора изненада позлило и он се без гласа срушио. Већ сутрадан, српском престоницом су се пренеле гласине да је Хартвиг у аустроугарском посланству отрован. Међутим, те је гласине одмах спречио председник српске владе Никола Пашић, који је изјавио да Хартвиг јесте био отрован, али одговором барона Гизла на постављено питање.

„Речи су биле отроване које је Хартвиг чуо од барона Гизла! Морао је примити на знање да је све узалуд! Да, цела је атмосфера отровна. Овде се у Београду налази аустроугарски агент који је овамо дошао као мађарски новинар. Зове се Самуел Борош. Он нас је оптужио да спремамо Вартоломејску ноћ свима овдашњим Немцима, Аустријанцима и Мађарима. Ниједна реч од тога није истинита!“

Вест о смрти Николаја Хартвига муњевито је прострујала Београдом. Још исте вечери, народ се почео окупљати испред руског посланства да би одао почаст искреном пријатељу Србије. По писању ондашње штампе, дан након смрти руског дипломате у Београду је владала тишина, многобројни телеграми саучешћа стизали су у посланство, свечаности предвиђене за тај дан, међу којима и прослава краљевог рођендана, отказне су.

Знајући да је још за живота изразио жељу да његови посмртни остаци почивају у Србији, српски званичници су затражили од руског цара Николаја Другог дозволу да Хартвиг буде сахрањен у Београду. Свечаном погребу, 14. јула, који је представљао величанствену церемонију, присуствовали су краљ Петар, његови синови Ђорђе и Александар, комплетна влада на челу са Николом Пашићем, највиши војни врх, сви страни представници и непрегледна маса народа.

После опела у Саборној цркви, митрополит Димитрије је рекао:

„Тужан нас је догађај овде сакупио. Налазимо се испред ковчега у коме лежи велики човек, искрен пријатељ нашег народа и заслужан син Велике Русије. Умро је Николај Хенрихович Хартвиг; нестало га је у мучним и тешким данима када нам је толико потребна његова помоћ и државничко искуство. Дуг који му дугује наша нација ми искупљујемо великом жалошћу која нас је обхрвала. Мало има Срба који нису знали за велико име Николаја Хартвига; многи од нас познали су племенитост његовог срца, пространог као његова отаџбина.“

На 15. годишњицу смрти, београдска општина подигла је на Хартвиговом гробу споменик од белог венчачког мермера украшен мозаиком, на коме је представљена икона Светог Николе, заштитника породице Хартвиг.