Политиколог из Бањалуке Војислав Савић објашњава да се ради о проблему који већ дуго Срби из Босне и Херцеговине имају у комуникацији са политичарима из Сарајева, без обзира на то да ли се ради о онима који су више или мање екстремни.
Босна гори, а Хелез се чешља
Екстремизам је, изгледа, постао главно и основно оруђе у рукама муслиманских политичара из Босне и Херцеговине, а ветар у леђа који добијају од својих западних покровитеља охрабрује их да у томе истрајавају. Тај ветар потпирује несугласице, а сада и – пожаре.
Министар одбране Босне и Херцеговине Зукан Хелез рекао је да није добио захтев за пропуштање српског хеликоптера, али и да га неће потписати јер БиХ располаже хеликоптерима који могу да гасе пожаре. За српским хеликоптерима, каже он, нема потребе. Министар који није ни добио захтев који не жели да потпише истакао је да и Босна има своје хеликоптере који су „дорасли задатку“, а да временску прогнозу прате и примећују да су погођени „топлотним таласом и веома високим температурама“.
У овом случају, Хелез је пример једне карикатуре у политичком животу која се не може описати речима и која просто и не заслужује претерану опсервацију, рекао је Савић за Спутњик.
Босна и Херцеговина, илустрација
© Sputnik / Маријана Колаковић
Вечна опсада у глави
Бошњачка јавност екстремизована је до те мере да би чак и сваки покушај рационалног и разумног предлога који долази са српске стране довео до тога да они који пристају на било коју врсту сарадње са Србима буду остракизовани. Из овог разлога, објашњава Савић, они у Сарајеву ће искористити сваку прилику да докажу своју „исправност“, макар и по цену људских живота. Људски животи се, каже он, доводе у питање због неких ситних политичких поента или страха да не буду проказани.
Сарајево у својој политичкој самоизолацији, заједно са савезницима, Сједињеним Америчким Државама, које им никад овакве ствари неће приговорити, делује по двоструким аршинима. Да то уради неко из Бањалуке морали бисмо да издамо три хиљаде саопштења и четири хиљаде некаквих осуда за националистичко дивљање и довођење живота у питање. Политички размажено Сарајево просто нема капацитет да учествује разумно у политичком деловању, рекао је Савић за Спутњик.
Ништа од овога није за чуђење, будући да се Србима из године у годину, из годишњице у годишњицу страдања, доказује да за њих места и живота у Босни и Херцеговини нема. Исто као што српске жртве нису жртве, већ агресори, исто као што српска култура није култура него хегемонија, исто као што Република Српска није пуноправни ентитет Федерације Босне и Херцеговине, већ истурени пипак великосрпске хегемоније, тако ни запаљене српске куће нису то, већ последице „топлотног таласа и високих температура“.
Амблем Републике Српске
© Sputnik / Александар Милачић
Заједничка држава под изгорелим сводом
Сваки пут када се склопи власт у Босни и Херцеговини, то се учини једва. Са друге стране, објашњава Савић, Република Српска живи свој живот, док Федерација БиХ, односно хрватски кантони живе свој, а бошњачки кантони свој живот.
Заједничка држава већ дуго нема смисла. Босна и Херцеговина је празан простор између Србије, Црне Горе и Хрватске. Ово је један правни и политички Дивљи запад и та прича о суживоту је одавно већ изгубљена и већ јако дуго нема смисла, а поготово од покушаја оспоравања Дана Републике. Од тада је сваки други дијалог завршен.
Људи из Бањалуке боље знају шта се на дневном нивоу дешава у Новом Саду, него шта се дешава у Какњу или Сарајеву. Наше су одвојене јавности, одвојене реалности и потпуно одвојене перцепције будућности Босне и Херцеговине, а овакве ствари само додатно учвршћују те трасе, закључује Војо Савић.
Погледајте и: